» VUKODLACI (i ostali...)

VUKODLACI (i ostali...)

VUKODLACI (i ostali...)

 

Priča o likantropima (“vukoljudima”, odnosno vukodlacima) i drugima “onima koji menjaju oblik” (u svakom se narodu nazivaju drukčije, ali im ime, u prevodu, označava upravo ovu osobinu), verovatno je stara koliko i čovečanstvo.

Svet je prepun legendi, crteža i dokumentovanih, ali uglavnom šifrovanih priča o hibridnim stvorenjima koja su u stanju da menjaju oblik i izgled, a koja se u novije vreme nazivaju šejpšifteri (shapeshifters), menjolici ili likomenjači.

 

 

 

 

Priče o vukodlacima potiču od Slovena i Germana, američki Indijanci uglavnom su pominjali ljude-ptice, dok su mnoga afrička plemena negovala kult ljudi-leoparda.

U poslednjih 20-30 godina, najviše priča, pa i ne malog broja svedočanstava, odnosi se na reptoide, stvorenja koja u određenim situacijama iz ljudskog oblika prelaze u reptilski (koji je, u stvari, njihov izvorni), ali se, zahvaljujući izuzetnoj sposobnosti mimikrije, ponovo vraćaju u ljudski, jer im je ovaj oblik pogodniji ne samo za nesmetani život među nama, već i za ostvarenje nekih njihovih dugoročnih, strateških planova…

 

 

 

 

Sudeći po starim pričama, postoji nekoliko načina da se postane vukodlak: samim rođenjem, prokletstvom, ugrizom drugog vukodlaka ili sticanjem sposobnosti likantropije putem određenog magijskog rituala.

U svakom od slučajeva, nešto se čudno događa sa krvlju čoveka, pa ona mutira, postaje zagađena nekim nepoznatim “virusom” ili, sa ljudskog stanovišta gledano i jednostavno rečeno – prokleta.

Mitovi kažu da ova stvorenja mogu biti ubijena samo ako im se unište ili trajno oštete srce ili mozak.

 

 

 

Dok se nalazi u obliku vuka, ovakvo stvorenje zadržava sve intelektualne osobine čoveka.

Time se objašnjava njegova sposobnost da misli, pamti, prepoznaje ljude i da, poznajući njihov način razmišljanja, izbegava zamke koje mu postavljaju.

U izvesnim slučajevima, kod vukodlaka ostaju očuvana i neka ljudska osećanja, ali su ona lepa i plemenita uglavnom nadjačana nagonom za krvlju i predatorskim, ubilačkim instinktom divlje zveri.

Po predanju, do transformacije iz ljudskog u vučji oblik uglavnom dolazi spontano i neredovno, kada se pojavi posebna potreba za ljudskom krvlju i mesom, a ovo je ipak najizraženije u vreme punog meseca.

U izvesnim slučajevima, sposobnost preobražaja može biti kontrolisana. To se najčešće postiže specijalnim talismanima ili biljnim preparatima (kao što je, na primer, vrbena, u slučaju vampira).

 

 

 

 

 

Tradicionalni načini kojima se utvrđivalo da li je neko vukodlak sastojali su se od pronalaženja znakova za koje se smatralo da su mnogobrojni, ali su isto toliko bili neodređeni.

U Srednjem veku, najčešće se sumnjalo na one koji imaju isturene zube, guste i spojene obrve, dlakave ruke i noge, male šiljate uši koje su smeštene nisko ili prema potiljku, neobično dugačak srednji prst na ruci i duge, savijene nokte crvenkaste nijanse.

Za ljude koji su imali običaj da jedu mozak, pečeno vučje meso ili meso ovaca koje je zaklao vuk, smatralo se da se sigurno pretvaraju u vukodlake, a ovakva sudbina je čekala i one koji su pili vodu sa pojilišta koje su posećivali vukovi.

Verovalo se da su vukodlaci, zbog izuzetne sposobnosti regeneracije, otporni na starenje i fizičke bolesti, pa su u vreme epidemija u velikoj životnoj opasnosti (od glogovog kolca i srebrnog metka) bili i oni koje je bolest nekim čudom mimoišla.

Dok su društveno nepodobne žene (za šta je nekad bilo dovoljno i to da žive bez muškarca), proganjane kao veštice, muškarci samotnjaci bili su pod sumnjom da su vešci sa dodatnom osobinom da se noću pretvaraju u vukodlake.

 

 

 

 

 

Uz pomoć svojih inkvizicija, crkve su se uvek, navodno, obračunavale sa ovakvim stvorenjima, ali nikad nije zabeležen slučaj da je čovek, pod “ekspertskim” mukama ili već na lomači, promenio oblik u nešto drugo i pokušao nadljudskom snagom da raskine konopce i lance, čime bi ispravnost crkvene osude bila potvrđena i dala joj kredibilitet da se time bavi do dana današnjeg.

Po svemu sudeći, osuđivani su uvek oni koji su bili nabeđeni (neka je glava morala da padne, da bi se zamazale oči narodu), a oni stvarni (ako ih je bilo) nikad nisu čak ni optuživani, što se logički može zaključiti iz prethodnog i činjenice da oslobođen nije niko.

Kada je, posle mnogih vekova, efikasnost inkvizicije narodu postala sumnjiva, pa je počeo da preuzima stvari u svoje ruke, naglo se razvila nauka koja je potisnula “praznoverja, neznanje i verski fanatizam” mračnog doba i jednostavno proglasila sva ovakva stvorenja “nevažećim”.

 

 

 

 

Pripadnici mnogih narednih generacija odrasli su pod roditeljskom pretnjom da ne smeju da se plaše tih nepostojećih stvorenja i pod pretnjom društva da uopšte ne smeju da ih pominju kao mogućnost, jer će u najmanju ruku biti ismejani i proglašeni za frikove.

Jedino im niko nije objasnio odakle su potekli svi ti mitovi i crteži, odvajkada prisutni širom sveta.

U XX veku, svim vrstama šejpšiftera konačno je, zahvaljujući nauci, omogućeno da se potpuno opuste.

Đavo je postigao svoj najveći uspeh, ubedio je ljude da ne postoji…

 

 

 

 

 

Do tada, većina naroda je živela u stvarnom i otvorenom strahu od vukodlaka (i ostalih sa sličnim darom, odnosno prokletstvom), ali se konstruktivno pripremala za borbu protiv njih.

Ljudi su smatrali da cvet ljutić (jedić) pruža veoma moćnu zaštitu od ovih zlih i opasnih stvorenja.

Drugi vid odbrane je bio da se osoba, za koju je utvrđeno (ili se osnovano sumnja) da je sklona preobražavanju u vukodlaka, ubije blagoslovljenim srebrnim mecima, pa su se i oni nalazili u kućnim rezervama, a u vreme punog meseca, u zapetim puškama pored kreveta.

Oni koji nisu bili tako laki na obaraču, nosili su ovakve metke na ogrlici, kao ličnu zaštitu.

 

 

                             

 

 

Kada je nauka “ukinula” vukodlake i druge menjolike, strah od njih nije nestao, nego se samo povukao u ilegalu, u tihe priče uz diskretno osvetljenje.

Stari inkvizitori su ostali bez posla, a pojavili su se novi, naučni, sa zadatkom da one nesrećnike, koji tvrde da su imali bliske susrete sa ovakvim vrstama, proglase ludima, nakljukaju ih lekovima, a po potrebi im izvrše i lobotomiju.

 

 

 

 

 

U periodu opšteg poricanja, likantropija je prešla u domen patološke fantazije, a ekskluzivno pravo na vaspitnu javnu priču o njima i, naravno, nadasve ekskluzivne dobitke od toga, imali su holivudski filmovi, sa gotovo mesijanskim zadatkom da pomognu ljudima da se, uz bajke za besanu noć, suoče sa svojim “iracionalnim” strahovima.

 

 

 

 

Zlatno doba za vukodlake i ostale šejpšiftere potrajalo je do pred kraj prošlog veka, kada su neki ljudi odlučili da izađu pred svet sa svojim teorijama, prikupljenim podacima i svedočenjima očevidaca.

Uprkos početnom opštem negodovanju i podsmehu, njihova istraživanja je početkom ovog veka počela da uzima u obzir i zvanična nauka i da ih koristi kao polaznu tačku na putu ka razotkrivanju različitih oblika života na Zemlji i u Univerzumu…

 


Loading the player...
  • Nazad
Komentari
avatar
Mnoge fantazije postale su stvarnost ali se nadam da 
će vukodlaci i veštice ipak da ostanu u domenu izmišljotina,
priča i filmskih ostvarenja.
  • 2016-09-20
avatar
1
Verovatno opet neki vanzemaljci  biggrin
  • 2016-09-20
avatar
0
Lep članak u magazinu :)
  • 2016-09-20
avatar
0
Jezivo, mada je sve to ipak legeda, nadam se skrivanje
  • 2016-09-20

Kategorije

Chat