» Volt Vitmen

Volt Vitmen

Volt Vitmen

 

 

Volt Vitmen bio je američki novinar, prevodilac i esejista. Čitavog života radio je kao novinar, sam je napuštao posao ili bio otpuštan, stalno se boreći sa finansijskim problemima.

Ono što će kasnije postati poznata zbirka „Vlati trave“, nastajalo je od 1850. godine. Vitmen je ovu zbirku izdao 1855. godine, a menjao i usavršavao do kraja svog života. Sam je finansirao izdavanje knjige, koja je odštampana u lokalnoj štampariji, u pauzama kada radnici nisu imali posla. Nije bilo imena autora, samo gravirani portret Vitmena, delo Semjuela Holiera.

Nakon pohvalnih kritika Ralfa Emersona, knjiga je nadalje naširoko distribuirana i pokrenula je veliko interesovanje.

Međutim, ovo nije sprečilo negativni ugao posmatranja, kritike zbog opscene prirode i potencijalno uvredljivog sadržaja koji se odnosi na seksulanost, smrt, prostituciju…

Vitmen je bio deista, religiozni skeptik, koji prihvata sve crkve, a ne veruje ni u jednu.

Smatrao je da je duša besmrtna i da se stalno na neki način razvija.

U svom radu, on ruši granice poetske forme i koristi neobične slike i simbole. Ova zbirka je nešto nesvakidašnje, čak u današnje vreme, kada malo šta u književnosti može da bude iznenađujuće, jer se čini da su svi tabui već razbijeni.

Vitmenova poezija opisuje trenutke koje smo svi u nekom obliku doživeli i prepoznajemo ih uprkos vremenskoj distance od jednog i po veka.

Donekle je to i filozofska poezija, jer se u njoj promišlja život, smrt, večnost i Bog.

 

 

 

 

Pesma o meni (20)

 

Šta je uopšte čovek? Šta sam ja? Šta si ti?

Sve što označavam kao svoje sopstveno

ti ćeš izravnati svojim sopstvenim,

inače bi slušati me značilo gubiti vreme.

 

U svima ljudima vidim sebe, ništa više i nimalo manje,

a dobro ili loše što o sebi zborim, to zborim o njima.

 

Znam da sam čvrst i čitav,

predmeti svemira što teže istom cilju stalno idu ka meni,

svi su ispisani za mene, a moram saznati značenje pisanog.

 

Znam da sam besmrtan,

znam da ovu moju putanju ne može izbrisati drvodeljin krug,

znam da neću proći kao šara

koju dete useca noću u vazduh upaljenim prutom.

 

Znam da sam uzvišen,

ne teram duh svoj da muči se dokazujući ili objašnjavajuci sebe,

vidim da se elementarni znakovi nikad ne izvinjavaju.

 

Smatram, najzad, da se ne ponašam ponosnije

od ravni na kojoj podižem svoju kuću.

 

Postojim kakav jesam, to je dosta;

ako toga niko drugi na svetu nije svestan, ja ostajem zadovoljan;

i ako su svi toga svesni, ostajem zadovoljan.

 

Jedan svet je svestan i za mene daleko najveći,

a to sam ja lično;

i svejedno je da li ću postići svoje danas,

ili za deset hiljada godina, ili za deset miliona godina,

mogu to veselo primiti danas, ili čekati sa istim veseljem.

 

Uporište moje uglavljeno je i urezano u granit,

smejem se onom sto nazivate rastočenje,

i poznajem obim vremena.

 

 


  • Nazad
Komentari

Kategorije

Chat