» VENDETA, BESA, OMERTA...

VENDETA, BESA, OMERTA...

VENDETA, BESA, OMERTA...

 

Krvna osveta je surovi porodični, plemenski ili klanski običaj, karakterisan dugogodišnjim ciklusom nasilja, temeljenom na odmazdi koju rodbina ubijene, oštećene ili obešćašćene osobe sprovodi nad počiniteljem i članovima njegove familije.

Povod za njen početak bio je sukob dvojice pripadnika različitih porodica, najčešće oko međe, devojke, izdaje, nečijeg stradanja…, ili bilo čega drugog što se završava narušavanjem ugleda i časti nekoga od njih, pa se i njeno sprovođenje opravdavalo vraćanjem časti i svetlog obraza.

Između povoda i samog izvršenja dela krvne osvete, ponekad su prolazile godine i decenije, a u međuvremenu su životi dve porodice umnogome bili podređeni iščekivanju ovog događaja.

 

 

 

 

Za krvnu osvetu, često se koristi i italijanski izraz “vendeta” koji, pored osvete, može da označava dugogodišnju zavadu, mržnjiu i nekomunikaciju između pojedinaca i porodica, u kojima nije obavezno prisutna nasilna komponenta.

 

Krvna osveta je običaj karakterističan za područja koja, zbog zabačenosti i nepristupačnosti, dugo vremena nisu imala čvrstu državnu vlast, pa su se tamo, kao zamena, pojavile i postale tradicionalne plemensko-rodovske institucije, čiji su drevni običaji počeli da se koriste umesto zakona.

Ona tradicionalno podrazumeva to da je, u slučaju uvrede, ranjavanja ili ubistva nekog člana zajednice, njegova uža porodica dužna da se osveti izvršiocu zlodela ili članu njegove porodice, po principu "oko za oko, zub za zub".

U srednjem veku, bila je uobičajena u celoj Evropi, a najviše se praktikovala na mnogim mediteranskim ostrvima, u planinskim područjima Škotske, na Kavkazu i na Balkanu, posebno u Albaniji, Crnoj Gori i na Kosovu.

Van Evrope, poznato je da je često bila sprovođena na Apalačkim planinama, u SAD.

 

 

 

 

Ova atavistička farsa, o tome da je "namir krvi" svetinja i dug, vekovima je uzimala svoj danak, uvek se iznova vrteći u krug.

Po nekim izvorima, postojalo je pravilo da, ako se neko sprema da izvrši krvnu osvetu, to simbolično saopšti svima, tako što, na dan sahrane svoga ubijenog rođaka, umesto crnine oblači belu košulju. Tako je ubici jasno stavljano do znanja da će biti gonjen i da treba da se krije ako hoće da ostane živ.

Sakrivanje je važilo za nešto nečasno, pa je izlaganje u ime časti i hrabrosti dodatno doprinosilo dugotrajnom nastavljanju i opstanku ove prakse.

 

Iako se mislilo da je, u uslovima savremenog društva, krvna osveta kod nas iščezla, ponekad se vraća u vidu zlog duha, i to ne samo u krševitim zabitima, već nasred gradskih pločnika. Ovakvi događaji uvek bude strah od njenog povratka “na velika vrata”.

Jedan od najnovijih poznatih slučaja, koji nas obično mnogo više potresa nego kada se desi “tamo negde”, dogodio se u Crnoj Gori, gde je ožalošćeni Cetinjanin na ulici presudio svom sugrađaninu, da bi osvetio svog sina, ubijenog mnogo godina ranije. Utolivši svoju dugogodinju očinsku žalost i ispunivši "porodičnu obavezu", otišao je stotinak metara dalje i sebi oduzeo život. Tako je "zatvorio krug” osvete, jer da se, po starim običajima, nije ubio, ostala bi "obaveza" porodice novoubijenog, da se kad-tad osveti nad nekim od članova porodice novog ubice.

 

Krvna osveta, dakle, predstavlja čvrsti zavet da se reaguje na arhetipski način. Ovo je neka vrsta nepisanog običajnog prava, u kojem gotovo da nema izuzetaka i presedana.

Ubistva koja se danas događaju, često predstavljaju različite varijante krvne osvete, do kojih dolazi iz nekog afekta ili ličnog osećaja da čovek kompenzuje svoj bol ili izvršava svetu dužnost.

 

 

 

 

 

Porodica koja je bila pod pretnjom krvne osvete, obično je prelazila na poseban način života.

Muški članovi su retko kad izlazili van dvorišta kuće, koja je, iz ovih razloga, bila opasana visokim zidom ili adaptirana kao kula bez prozora, sa “badžama” (rupama od jedno-dva nedostajuća kamena) pri vrhu, koje su, pored ventilacije, služili za osmatranje.

Sve poslove nabavke, rada u polju, čuvanja stoke…, preuzimale su žene i deca. Sve je trajalo dotle dok se neko od muških članova porodice ne zaželi sunca i prevari se da izađe napolje, gde ga čeka odabrani pripadnik druge familije, s namerom ga ubije. Ubistvom se spor ne izmiruje, već se samo nastavlja spirala smrti…

 

Ako bi odabrani likvidator odbio da učestvuje u ovakvim egzekucijama, smatrao bi se kukavicom, a porodica bi ga se odricala i doživljava najveću sramotu.

Pomirenje familija teško se postizalo, najčešće tek posle nekoliko decenija međusobnog ubijanja, kada se već skoro niko ne bi sećao kako je, kada i zašto sukob počeo.

Tada bi "savet mudraca", sela ili plemena, započinjao dugotrajne pregovore sa obe strane, oko mogućnosti da se "dug krvi" isplati u novcu (čast je, izgleda, uvek bila rastegljiv pojam).

Posle pregovora, dolazilo je do pomirenja, javno, pred celim plemenom i porodicom koja je bila materijalno obeštećena. Njen najstariji član bi se rukovao sa “glavom” druge porodice i javno priznavao da je dug izmiren.

 

 

 

 

U današnja vremena, krvna osveta se zadržala na Siciliji, Sardiniji, Korzici i Kritu, u Albaniji, na Kosovu i u Crnoj Gori, kao i kod Čečena i među Kurdima.

 

Smatra se da je krvna osveta, na evropskom tlu, prvo nastala na Balkanu, u XV veku, tokom osmanske vladavine, kao praksa da se za ubijenog člana familije uzvrati istom merom, i sve tako dalje, što može da potraje i stotinama godina, sve dok ne dođe do izmirenja ili samoubistva poslednjeg izvršitelja, kako se izvršenja ne bi nastavila nad preostalim članovima njegove porodice.

 

Kodeks “mračne časti” uključivao je pravilo da se vendeta ne sme izvršavati u kući i dvorištu izvršitelja ili žrtve, jer se to smatralo nemoralnim. Samog izvršitelja zadatka birale su plemenske starešine. Ukoliko odabrana osoba ne bi prihvatila dodeljeni zadatak, to se smatralo velikom sramotom, čak takvom da bi ga se i rođena familija odricala.

 

 

 

 

U krivično-pravnom sistemu posle Drugog svetskog rata, delo krvne osvete smatrano je teškim ubistvom i za njega je bila zaprećena smrtna kazna, koja se, štaviše, i primenjivala, sve do njenog ukidanja.

Međutim, istraživanja su pokazala da pretnja smrtnom kaznom nije uticala na smanjenje broja krvnih osveta, što znači da je ona mnogo više ukorenjena nego što se i slutilo i da se pravnim normama ne može rešiti kao društveni problem.

 

Pamćenje krvne osvete kao nematerijalnog kulturološkog nasleđa, moguće je pre svega beleženjem ličnih istorija i porodičnih legendi. Mnoge priče o naseljavanju Srbije, počivaju na činjenici da je neko ubio Turčina, pa se, u strahu od odmazde, sa celom porodicom, preselio iz Matice, Crne Gore, Kosova, ili severne Albanije.

Tako je legendarna nasilna smrt, koja proizvodi osvetu (krvnu ili neku drugu) tokom XIX veka postajala odrednica nacionalnog identiteta. Iskaz o ubistvu Turčina kao zavojevača, predstavljao je nešto što onoga ko je to učinio, kao i čitavu njegovu užu zajednicu (porodicu, rod ili pleme), izmešta iz krvno-srodničke organizacije i stavlja u okvire nacije.

Time se pokazuje „kvalitet” koji se tokom čitavog XIX, a dobrim delom i XX veka, bazirao na opoziciji “mi” i “stranci”, i tako postao deo nacionalnog identiteta i kulturnog nasleđa.

 

 

 

 

 

Albanska “besa” je, slično italijanskoj “vendeti”, slikoviti izraz koji označava zavadu između dve porodice, klana ili plemena, ali uključuje i nepogazivo obećanje, odnosno zavet na osvetu, putem različitih vidova nasilja.

Rodbina ubijene ili obešćašćene osobe, sprovodi stalni teror nad počiniteljem i njegovom rodbinom, sve dok krv ne bude prolivena. Meta u krvnoj osveti je svaka muška osoba iz porodice počinioca, bez obzira na starost.

Poznato je da u severnom delu Albanije još uvek ima porodica čija muška (a u novije vreme i ženska) deca ne idu u školu i ne izlaze iz kuće, zbog straha da ne budu ubijena u krvnoj osveti.

U Albaniji, Crnoj Gori i na Kosovu, danas postoji nekoliko organizacija i posrednika koji se trude da pomire zavađene strane. Nekada im to pođe za rukom, a nekad ne. Ulogu u pomirenju zavađenih porodica, često preuzima religijske zajednice, koje svakodnevnim angažmanom pokušavaju da decenijama zavađene strane ubede da odustanu od daljeg sprovođenja krvne osvete..

 

 

 

 

 

Sa fenomenom krvne osvete i nemogućnošću njenog suzbijanja, čak i u moderno doba, često je u tesnoj vezi zavet ćutanja.

“Omerta” je italijanski izraz koji označava kodeks časti i daje legitimni značaj duboko ukorenjenom porodičnom principu ćutanja, nesaradnje sa vlastima i nemešanju u pravne postupke.

Omerta podrazumeva kategoričnu zabranu saradnje sa državnim organima ili oslanjanje na njihove usluge, čak i kada je neko žrtva zločina, pa i krvne osvete.

I u slučaju da neko zna bilo kakve činjenice o izvršenom zločinu ili je, čak, sam nepravedno optužen zbog nečega što nije počinio, treba da odsluži kaznu, umesto da policiji pruži informacije o pravom počiniocu zločina.

Osnovni princip omerte je to da nije muževno tražiti pomoć od pravno utemeljenih organa vlasti. Tačnije, krajnje je ponižavajuće i sramno izdati čak i najvećeg neprijatelja (pa I krvnog osvetnika) vlastima. Zbog ovoga, mnogi zločini u okviru klanova nikada ne budu rešeni, a tradicionalni metodi rešavanja njihovih međusobnih sporova i dalje su na snazi…

 

 


Loading the player...
  • Nazad
Komentari

Kategorije

Chat