» Uspenski: Potraga za čudesnim

Uspenski: Potraga za čudesnim

Uspenski: Potraga za čudesnim

 

Postoje knjige koje su samo knjige, sa idejama koje su samo ideje. Pročitamo ih, malo razmislimo o njima, prokomentarišemo sa drugima, a onda zaboravimo. One se nikada, baš nikada, ne upletu ozbiljno u naš svakodnevni, praktični život.

Postoje, međutim, knjige koje sadrže nešto što dopire iz izvora višeg znanja i u kojima zaista može da se oseti nešto nesvakidašnje, nešto potpuno novo.

Ako ih dovoljno ozbiljno shvatimo, one mogu da nas odvedu na početak puta koji menja same osnove našeg života.

 

Svojom originalnošću, snagom i novinom ideja, dela ruskog pisca Pjotra Demjanoviča Uspenskog (1878 – 1947), matematičara, filozofa i tragaoca za istinom, bez ikakve sumnje spadaju u ovu drugu kategoriju.

 

Postojali su i postoje ljudi, u istoriji čovečanstva i u savremenom svetu, koji su u svom razvoju dostigli takav nivo da je razlika između njih i običnih ljudi veća nego što je razlika između čoveka i životinje.

Običnom umu, koji nije prošao kroz bilo kakvu posebnu obuku, teško je da u ovu ideju uopšte poveruje.

Ipak, to je osnovna ideja koja stoji u pozadini čitavog sistema razmišljanja Uspenskog, ali nam on tu ideju obično ne izlaže direktno, već nastoji da nas, korak po korak, dovede do toga da tu činjenicu sami spoznamo.

Ovu je osnovnu misao Uspenski na najdosledniji i najinspirativniji način razvio u svom čuvenom delu “U potrazi za čudesnim: odlomci nepoznatog učenja”, koje predstavlja neku vrstu njegove sopstvene duhovne biografije, koja o njemu govori mnogo više nego svi standardni biografski podaci.

Budući da je sam bio obdaren živim i nekonformističkim intelektom, od rane mladosti počeo je da traga za znanjem o dubljem smislu ljudskog postojanja i života. Do svoje dvanaeste godine, uspeo je da pročita gotovu svu dostupnu literaturu u oblasti prirodnih nauka i psihologije. Ipak, nije bio zadovoljan. Njegovo unutrašnje biće govorilo mu je da mora da postoji nešto više, nešto dublje i životnije od uobičajene nauke i uobičajenog, knjiškog znanja.

 

 

 

 

Njegova potraga vodila ga je sve dublje i sve dalje. Kao mladić napisao je neobičan roman pod nazivom Čudni život Ivana Osokina, blizak fantastičnoj literaturi, ali sa jednom značajnom idejom u pozadini – idejom večnog vraćanja i paralelnog vremena.

Proučavao je i studirao mnogo toga. Njegovo filozofsko delo Tertium Organum (objavljeno u Rusiji, 1912. godine) već svedoči o značajnom intelektualnom napretku koji je postigao.

pak, iako je postao poznat, a ljudi sa poštovanjem gledali na njegove ideje, sam Uspenski je osećao da njegovom znanju nedostaje ključni detalj, a njegovom traganju istinski oslonac.

Kao čovek koji je prema sebi bio iskren u meri koja se retko sreće kod većine ljudi, zaključio je da mora da nađe izvor iz kojeg dopire to više znanje, čije je fragmente tek tu i tamo nalazio.

Uoči velikog svetskog rata, krenuo u Indiju da pokuša da taj izvor pronađe i upravo ovim periodom započinju događaji opisani u njegovoj knjizi “U potrazi za čudesnim”.

 

"Pre dosta vremena, došao sam do zaključka da se iz lavirinta protivrečnosti u kojima živimo, može izaći samo nekim sasvim novim putem, različitim od svega dosad poznatog i uobičajenog. Ali, gde taj novi ili zaboravljeni put počinje, nisam znao", piše Uspenski već na uvodnim stranicama ove knjige.

 

Početak rata zatekao ga je u Kolombu i on se vratio u Rusiju. Vrativši se sa Istoka bez konkretnih rezultata i našavši se u najsurovijem bezumlju rata koje ljudski um može da proizvede, Uspenski je ukratko sumirao čitav svoj život i traganje i došao do sledećeg zaključka:

 

"Shvatio sam da su lični, individualni napori nedovoljni i da je neophodno da se dođe u kontakt sa stvarnom i živom mišlju koja negde sigurno postoji, ali sa kojom smo izgubili kontakt."

 

 

 

 

Ovaj jasni uvid u pravo stanje stvari i predaja sopstvene individualnosti toj objektivnoj Istini doveli su ga na pravi trag. Pošao je u Indiju da traži čudesno, a našao ga je kod kuće, u Moskvi.

"Čudesno" ga je čekalo u liku Gurđijeva, duhovnog učitelja koji je, između ostalog, vladao raznim okultnim moćima, ali, što je mnogo važnije, iznad svega jednim jasnim, neporecivim i suverenim znanjem za kojim je Uspenski tako dugo, predano i sa žarom tragao. Opisi susreta sa Gurđijevom, u Moskvi i Petrogradu, tokom perioda od 1914. do 1916. godine, predstavljaju najnadahnutije stranice koje je Uspenski ikada napisao.

Ti susreti bili su tipični susreti duhovnog učitelja i njegovih učenika. Gurđijev svom novom učeniku nije u početku prikazao ništa čudesno, mada je i te kako imao sposobnost da to učini, ali su njegovo pouzdano znanje, mudrost i odmerenost, polako i sigurno topili led nepoverenja skeptičnog Uspenskog i uveravali ga da je došao u kontakt sa čovekom koji zna daleko više i dublje poznaje stvari, od svih koje je do tada imao prilike da upozna.

Gurđijev je Uspenskom izlagao svoje znanje u obliku ideja koje su delovale krajnje šokantno, budući da su te ideje praktično sve poznate i priznate vrednosti zapadne civilizacije dovodile u pitanje, ako ne i potpuno negirale.

 

Uspenski se tako suočio sa jednim učenjem koje je na čoveka gledalo ne iz perspektive onoga što on danas jeste, već isključivo iz perspektive onoga što može da postane.

Iz te perspektive, sve uobičajene vrednosti izgledale su zaista jadno. Običan čovek je samo mašina koja se kreće, upravljana spoljašnjim uticajima.

On u sebi nema ništa što bi tim uticajima moglo da se odupre, iz prostog razloga što nije takav.

Osim toga, čovek ne poznaje sebe, čak i ne razume samog sebe. Ne poznajući sebe, on ne može ništa da učini. Sve mu se samo dešava, samo od sebe. Čovek čak nije svestan sebe i ne pamti sebe.

 

“Pamćenje sebe” je u čitavom biću Uspenskog zazvonilo kao alarmno zvono. To je bio ključ, osnovna ideja i osnovni oblik prakse na kome će zasnovati čitav svoj dalji rad.

Gurđijev nije tražio da mu se veruje na reč. Naprotiv, zahtevao je da učenici sve provere na sopstvenom iskustvu. Uspenski je rešio da proveri ovu tvrdnju koja je zvučala naizgled nemoguće, apsurdno, potpuno fantastično, a zatim je opisao rezultate svoje provere:

 

 

 

 

"Jednom sam išao Liteinom u pravcu Nevskog prospekta i uprkos svim svojini naporima nisam bio u stanju da zadržim pažnju na pamćenju sebe. Buka, kretanje, sve mi je razbijalo koncentraciju. Svaki čas bih izgubio nit pažnje, zatim bih je ponovo uhvatio, pa opet gubio. Naposletku sam bio gotovo ljut na sebe i skrenuo sam u jednu ulicu levo, čvrsto odlučivši da pažnju zadržim na činjenici da ću pamtiti sebe makar izvesno vreme, u svakom slučaju bar dok ne stignem do naredne ulice. Tako sam došao do Nadedinske ulice a da nisam izgubio nit pažnje, osim možda na momente. Ponovo sam krenuo u pravcu Nevskog prospekta, uviđajući da mi je u tihim ulicama lakše da održim pravac misli, te sam stoga poželeo da se oprobam i u bučnijim ulicama. Kada sam stigao do Nevskog, još uvek sam pamtio sebe i već sam počinjao da doživljavam čudno emocionalno stanje unutrašnjeg mira i sigurnosti koje dolazi nakon velikih napora ove vrste...”

 

Pred Uspenskim se tada zaista otvorio svet čudesnog: pamćenje sebe, kosmički zakoni, struktura ljudskog bića, mehanizmi svetskih zbivanja, sve je to počelo da mu se otkriva u jednom sasvim drugom svetlu.

Tako je stupio na put kojim će do kraja života ići, put znanja, razumevanja istine o sebi i svetu, ali i put izuzetnih napora da se sopstveno slabo, nesavršeno i podeljeno biće ojača, usavrši, ujedini i postigne viši nivo, nivo dostojan da naziva "čovek", za razliku od stanja nesvesnosti i gotovo potpune mehaničnosti u kome obično živimo.

 

Ako bi trebalo da učenje, koje nam u svojim delima prenosi Uspenski, okarakterišemo i svrstamo u neku kategoriju, možda bi to najbolje bilo "psihologija čovekove moguće evolucije", naziv koji je sam Uspenski dao jednoj svojoj knjizi, pisanoj u periodu od 1921. do 1940. godine.

To je psihologija koja na običnog čoveka gleda iz perspektive istinskog, potpuno razvijenog čoveka, koji zaista predstavlja jedno biće višeg reda, biće obdareno čudesnom spoznajom i moćima koja daleko prevazilaze našu maštu.

Duboka i istinita zapažanja Uspenskog predstavljaju ne samo prenošenje onoga što je naučio od svog učitelja, već su velikim delom i plod samostalnog delovanja, tokom kojeg je Uspenski držao predavanja i praktično radio sa grupom ljudi u Londonu, od 1921. godine, do kraja svog života.

 

 

 

 

Poseban naglasak u svom radu, Uspenski je stavio na svest i pamćenje sebe.

Svest je, kako to on veoma lucidno objašnjava, nešto što postoji izvan i nezavisno i od uma, osećanja i tela, a pamćenje sebe je voljni napor da se ta svest održi.

Sa potpunim autoritetom, zasnovanim na ličnom radu i iskustvu, Uspenski je u svim svojim delima jasno i ubedljivo tvrdio da čovek nije svesno biće, ali da to može da postane.

Problem je, međutim, upravo u tome što niko ne radi na tome da postane svestan, jer svi misle da već jesu svesni. Ako čovek misli da ima svest, naravno da neće raditi na tome da je stekne.

Pravi rad, istinski rad na sebi, počinje onog trenutka kad pojedinac spozna i iskusi da najveći deo vremena uopšte nije svestan. Psihologija Uspenskog poseduje toliku dubinu i egzaktnost da misao njegovih savremenika, priznatih veličina evropske misli, potpuno pada u zasenak kad se sa njom uporedi, jer cilj rada Uspenskog nikada nije bio puko sakupljanje znanja i njegovo izlaganje svetu.

 

 

 

 

Cilj njegovog rada bio je promena sopstvenog bića i osnivanje "škole" koja će i drugim ljudima omogućiti da taj put promene slede. Ideja škole "četvrtog puta", koju je osmislio Gurđijev, a preneo Uspenski, izuzetno je značajna za sve savremene duhovne tragaoce, bez obzira kojom se vrstom prakse bave.

Princip četvrtog puta je to da se čovek ne povlači u izolaciju i ne prekida svakodnevne aktivnosti, već da počne da radi baš u onim okolnostima u kojima ga je prvi susret sa duhovnom školom i idejom o radu na sebi zatekao, pošto baš te okolnosti predstavljaju najbolji i najbrži način da taj rad uspešno sprovede.

Ovaj princip baca sasvim novu svetlost na razna dotadašnja shvatanja duhovnosti, o kojoj se obično govori kao o nečemu što zahteva povlačenje od sveta, izolaciju, odlazak u manastir ili ašram… Na taj način, ideje koje iznosi Uspenski, revolucionarne su ne samo u odnosu na akademsku i naučnu misao Zapada, već i u odnosu na dotadašnja tradicionalna shvatanja i tradicionalnu misao Istoka.

(iz predgovora jugoslovenskom izdanju knjige “Četvrti put”, Goran Bojić, 1994. godine)

 

 


Loading the player...
  • Nazad
Komentari

Kategorije

Chat