» SVET ZOMBIJA: VUDU

SVET ZOMBIJA: VUDU

SVET ZOMBIJA: VUDU

 

Iskustva i priče o zombijma uglavnom potiču od ljudi sa Haitija, koji su oduvek tvrdili da su njihovi vračevi u stanju da ljude, odnosno njihova mrtva tela, ponovo pokrenu i učine ih upola živim bićima, bez svesti, koja posle toga nastavljaju da žive kao robovi, potpuno se povinujući volji i izvršavajući naređenja vrača.

Koliko nas ovo podseća na savremene priče o raznim robokapovima, univerzalnim vojnicima i drugim ljudima-mašinama, kojima su prvo nestali (ili uništeni) svi atributi ljudskosti i života, da bi kasnije, raznim postupcima programiranja i kontrole, bili pretvoreni u poslušne izvršitelje zadataka koje dobiju od svojih gospodara? 

 

Reč zombi pojavljuje se i u mnogim afričkim jezicima, a u savremenom vudu značenju, odnosi se na Božanstvo Zmije, koje oživljava mrtvaca, odabranog da bude sluga vraču. Vudu rituali su mešavina magije i religije, zapadnjačkog okultizma i popularnog katoličanstva.

 

 

Svoju istorijsku ulogu vudu je odigrao u revoluciji kojom su se Haićani oslobodili od francuske vladavine. Avgusta 1791. godine, Francuska je bila u velikom previranju započetom revolucijom dve godine ranije. Kralj i kraljica bili su zatvoreni, plemstvo i sveštenstvo videlo je da im je moć oduzeta, a sloboda, jednakost i bratstvo bili su usvojeni kao moto novog poretka. U početku je izgledalo da se nije puno toga promenilo u San Domingu, zapadnoj trećini karipskog ostrva Hispaniola, najvećem dragulju francuske kolonijalne krune.Tamo je 40.000 hiljada Francusa vladalo nad pola miliona crnih robova i 30.000 mulata, koji su bili zaposleni na plantažama pamuka, šećerne trske, kafe i indiga.

 

Prva posledica revolucije u Francuskoj bila je to da je poboljšan položaj mulata. Zatim su i crni stanovnici Haitija digli glas i postali nemirni, pod vođstvom tajanstvenog sveštenika i vrača zvanog Bukman, koji je u San Domingo stigao iz britanske kolonije Jamajke. Bukman je pozvao sve one koji žele da mu se pridruže da se 14.avgusta 1791. godine, nađu na jednom skrovitom mestu, duboko u prašumi…

Po tadašnjim zapisima, na hiljade robova je stiglo tajnim stazama na ugovoreno mesto, za vreme strahovite tropske oluja koja je učinila da događaj što je usledilo deluje još više zastrašujuće. Bukman je izveo krvni ritual, zaklavši svinju, uz ponudu svima koji žele da mu se pridruže, da popiju njenu toplu krv. Ceremonija se završila divljim plesom, zvanim “božansko opijanje”, posle čega su se učesnici razišli kroz šumu.

Ceo ovaj ritual podsećao je na aktivnosti tajnog pokreta Mau Mau, tokom njegove borbe za oslobodjenje Kenije, pedesetih godina prošlog veka, koje su imale slične rezultate. U idućih nekoliko dana, posle Bukmanovog rituala, napadnute su velike plantaže, a njihovi vlasnici su pobijeni. Mada su se snažniji francuski kolonisti održali još nekoliko godina, konačni ishod noćnog okupljanja bio je potpuni poraz Francuza i osnivanje nezavisne republike Haiti, postojbine vudua.

 

 

Prema verovanju seljaka, a često i prosvećenog dela stanovništva, Haiti je dom mnogobrojnih zombija, živih tela bez duše i bilo kakve samokontrole.

Zombi je rob okrutnog vrača, poznatog kao bokor, koji je njegov nedavno sahranjeni leš izvadio iz groba i čarolijama mu udahnuo nešto što bi se moglo nazvati senka života.

Mada zombi jede, diše, obavlja fiziološke potrebe, čuje, pa čak i govori, on se ne seća svog prethodnog života, a nije svestan ni svog sadašnjeg stanja. Drugim rečima zombi je pravi biološki robot, ispranog uma, lišen sećanja i osećanja. Vračevi ponekad imaju u svojoj vlasti čitave grupe zombija, a neki su otišli tako daleko, da su razvili biznis i svoje zombije počeli da iznajmljuju drugima, kao najamne radnike.

 

Haićanski seljak, koji je uvek na oprezu od napada zlih duhova ili vudu kulta, naučio je da prepozna zombije:

Zombi sve telesne radnje obavlja mehanički, oči su mu staklaste i ne mogu da se usredsrede, pa mu pogled skreće levo-desno dok hoda, a govor mu je unjkav, kroz nos.

Poslednja osobina je posebno istaknuta u haićanskom folkloru, verovatno zato što postoji običaj da se nozdrve umrlih pre sahrane ispune pamukom.

Veruje se i da guede, mračni i pohlepni bogovi smrti u vudu panteonu, govore kroz nos, pa se ovo pripisuje i vudu vernicima koji su pod vlašću nekog guedea. Povezanost izmedju zombija i bogova smrti vidi se i po tome što se njihovo najistaknutije božanstvo smrti Kapetan Guede naziva i Kapetan Zombi.

 

Gotovo svi Haićani strahuju od mogućnosti da njihovi umrli rođaci budu pretvoreni u zombije, pa preduzimaju mnoge mere predostrožnosti kako bi to sprečili.

Čak će se i najsiromašniji seljak zadužiti, da bi mogao da kupi krupno kamenje kojim će prekriti grob umrlog rođaka.

Izvan gradova, grobovi se smeštaju što bliže drumovima, kako vračevi, u straha da ne budu primećeni, ne bi krali tela.

Ponekad članovi porodice pored groba dežuraju na smenu, dan i noć, sve dok ne budu sigurni da se telo pokojnika toliko raspalo da više ne može da posluži vračevima bokorima.

Oni najzaplašeniji primenjuju još radikalnije odbrambene mere: ubrizgavaju otrov u telo pokojnika ili ga sakate nožem, a ponekad ga po drugi put ubijaju, za svaki slučaj.

Manje drastična mera je to da se u grob stave igle sa odrezanim ušicama i klupče konca, kao i na hiljade sićušnih semenki susama. Smatra se da će tada duh pokojnika biti zauzet bezuspešnim pokušajima da utakne konac u iglu ili brojanjem semenki, pa tako neće čuti dozivanje vrača.

Nekada se pored pokojnika ostavlja nož, da bi mogao sam da se brani od vrača…

 

Najveća teškoća u istraživanju bilo kog vida života na Haitiju, a pogotovo vudu kulta, bila je u tome što je zemlja 14 godina bila u rukama jednog od najsvirepijih diktatora u istoriji čovečanstva, Fransoa Divalijea, poznatog kao Papa Dok. On je mrzeo i uništavao sve što je podsećalo na stare kolonijalne dane. Pošto je sebe proglasio doživotnim predsednikom, prognao je iz Haitija američku, francusku i britansku poslovnu i političku aktivnost. Papa Dok se svima hvalisao kako je on moćni vrač, bokor. Njegovi telohranitelji, uvek zaklonjeni tamnim naočarima i naoružani do zuba, bili su putujući vračevi, ozloglašeni u vudu legendama.

Papa Dok je pothranjivao verovanje u vudu i njegove magične moći, tako da su seljaci i mnogi pripadnici srednje klase verovali da je on sličan božanstvu i svemoćan.

 

Dopisnik jednog afričkog časopisa, koji je šesdesetih godina prošlog veka posetio Haiti, ovako je prikazao stav zvaničnih krugova prema vudu kultu: "Turisti, a pogotovo novinaru, neće biti teško da bude pozvan u houmfort (vudu hram) u šumi, na noćnu ceremoniju koja se održava subotom. Hungan (vudu sveštenik) i njegovi sledbenici padaju u trans, igraju u ekstazi i sve deluje vrlo slikovito. Međutim, ako pomenete postojanje zombija ili kult mrtvih, svi odjednom zaneme…" 

 

Ovakve ceremonije se možda odigravaju iz prkosa prema zabranama zvaničnih vlasti, koje tvrde da ovakva praksa nikad nije ni postojala.

Vudu je oduvek bio veliki biznis, pa su mnogi njime obmanjivani, a vrlo često su razne podvale i otkrivene. Međutim, prevara ne može da bude objašnjenje za sve priče koje se čuju o zombijima.

Godine 1960, pronađen je zombi koji je hodao seoskim ulicama. Odveden je u policijsku stanicu, ali policija nije htela da ima posla sa zombijima, pa su ga ostavili ispred zgrade. Posle nekoliko sati, dali su mu da popije malo slane vode, jer se smatralo da će tako delimično da povrati svoje umne sposobnosti. Zombi je upeo da promuca jedno ime, a neko se dosetio da se tako zove jedna žena iz sela. Kada je žena dovedena i kad je ugledala zombija, prepoznala je da je to njen nećak koji je umro i bio sahranjen pet godina ranije. Od ovog zombija, uspeli su da saznaju ime bokora koji ga je opčinio. Nakon kraćeg ispitivanja, jednostavno su pozvali bokora da dođe i odvede svog zombija. Dva dana kasnije, zombi je pronađen ubijen. Bokor je uhapšen, ali je ubrzo pušten, bez ikakvog suđenja.

 

Postoje i neka sasvim racionalna objašnjenja slučajeva umrlih ljudi, pokopanih, a mesecima ili godinama kasnije viđanim, kao da su još uvek živi, ali bez razuma i kontrole. Među onima koji su ovu pojavu tumačili na racionalan način, bio je jedan istaknuti francuski lekar koji je godinama živeo na Haitiju. On nije verovao da iko može da bude oživljen iz mrtvih. Po teoriji koju je zastupao, vračevi na Haitiju poznaju droge koje mogu izazvati duboku obamrlost, koja se izjednačava sa smrću. Posle ovakve “smrti” i sahrane pokojnika, oni bi ga otkopali i povratili u život, ali ne u normalan, jer bi, pod uticajem tih preparata, funkcije mozga žrtve u velikoj meri bile uništene.

 

 

Poznavanje ovakvih droga postojalo je i u Zapadnoj Africi, odakle je dospelo najviše robova.

Izvesni Kardinal, koji je proveo mnogo godina na tadašnjioj Zlatnoj obali, tj. u današnjoj Gani, izvestio je 1972. godine o tome da su mladići nekih plemena često podvrgavani privremenoj smrti. Kada bi mladić želeo da stupi u plemensko tajno društvo, bio bi posvećen pomoću sečenja nožem, a posle bi mu se u rane stavljala “medicina” koja izaziva duboku obamrlost.

“Pošto je bio mrtav pet dana”, zabeležio je Kardinal, “momku je data druga medicina, koja ga je povratila u život”.

Jasno je da su tajnu ovakvih droga robovi poneli sa sobom u Ameriku.

 

Pojedinosti o ovom dizanju iz mrtvih, dao je jedan engleski pisac koji je bio prisutan na ovakvoj ceremoniji još pre jednog i po veka: Vrač je nekim praškom poprskao dobrovoljnu žrtvu, duvao je na nju, igrao oko nje, naterao je da ispije neki napitak, a onda su je on i njegov pomoćnik uhvatili i vrteli ukrug, sve dok se nije onesvestila i pala na zemlju mrtva. Glavni vrač tada je počeo da vrišti, istrčao je iz kuće, panično mašući rukama i sakrio se u obližnju šumu. Posle dva-tri sata, vratio se noseći u naručju svežanj trave. Iz nje je iscedio sok koji je sipao umrlom u usta. Sokovima drugih trava namazao mu je oči i vrhove prstiju, a sve to je bilo praćeno grotesknim pokretima i pevanjem, koje je ponekad prerastalo u urlikanje... Proteklo je dosta vremena, dok pokojnik nije oživeo i ustao.

 

Haićani smatraju da vrači spravljaju “medicine” namenjene za to da druge podvrgnu svojoj vlasti, koristeći beladonu i beli glog, pomešane sa nekim drugim magičnim supstancama, kao što su, na primer, tri kapi tečnosti iz nosa umrle osobe.

 

Savremena farmakopeja poznaje veliki broj narkotika koji su u stanju da izazovu katalepsiju, odnosno privremeni prestanak života. Svaka zloubotreba ovakvih supstanci može da izazove trajno oštećenje mozga. U savremenim bolnicama, može tačno da se ustanovi šta se dogodilo žrtvi i kojim je toksičnim supstancama bila izložena. Na žalost, na Haitiju nema mnogo takvih bolnica. Ut to, uvek prisutni strah sprečava meštane da pronađenog zombija odvedu lekaru, gde bi ga mogla spasiti odgovarajuća terapija.

 

Na kraju, ostaje pitanje da li je moguće da na Haitiju i dan-danas rade “mrtvi” ljudi, osuđeni na robovanje sve do konačne smrti, kao i to da li su ovakve pojave rezervisane samo za primitivna područja, na kojima se praktikuje vudu, ili su već u velikoj meri postale praksa u savremene institucijama i organizacijama koje se bave programiranjem i kontrolom uma, stvarajući tako polumrtve robove za izvršavanje specijalnih zadataka različite prirode.

 

Ni u jednom ni u drugom slučaju, materijalni dokazi se ne pronalaze, a retki svedoci i žrtve ovakvih eksperimenata iznenada nestaju, izvršavaju samoubistvo, doživljavaju iznenadni srčani udar ili bivaju proglašene za teške psihijatrijske bolesnike.

 

 


Loading the player...
  • Nazad
Komentari

Kategorije

Chat