» Stvarnost i iluzije

Stvarnost i iluzije

Stvarnost i iluzije

 

Iluzija, privid ili opsena, smatra se pogrešnim, izobličenim opažanjem objekata i pojava u našoj tradicionalno ustanovljenoj predstavi o stvarnosti.

Iluzija, kako kažu psiholozi i drugi proučavaoci ljudskog uma i precepcije, predstavlja čulnu obmanu, varku ili varljivu predstavu, uzrokovanu subjektivnim ili objektivnim činiocima. Po njima, iluzije se uglavnom doživljavaju putem naših pet (naučno priznatih) čula, pa tako postoje slušne, vidne, ukusne, mirisne i dodirne iluzije.

U nekim slučajevima, one mogu nastati i kao posledica nemogućnosti da se nađe odgovor na pitanje zašto je nešto takvo kakvo jeste. Kod iluzije je, po mišljenju psihologa, uvek reč o stvarnom opažanju, ali netačnom, nekog predmeta ili događaja koji objektivno postoji.

Psihologija ovu vrstu opažanja razlikuje od deluzije i halucinacije, mada, u konkretnim slučajevima, to razlikovanje često nije moguće, jer su fiziološki i psihološki faktori međusobno tesno povezani, a pitanje njihove preovlađujuće uloge u iluziji, deluziji ili halucinaciji može biti sporno.

 

Deluzija, po definiciji onih koji se bave psihologijom, predstavlja verovanje u “nešto što nije istinito”.

Ona nije podložne uticaju zdravog razuma, pa čak ni očiglednosti.

Po njihovom mišljenju, vrlo česta vrsta deluzije je, na primer, kada je neka osoba ubeđena da se kuju zavere protiv nje ili da joj se upućuju poruke, opomene ili pretnje, putem televizijskih emisija, filmova, tekstova u knjigama ili novinama.

 

Halucinacija, po objašnjenju psihologa, predstavlja priviđenje, “opažaj koji nije proizašao iz odgovarajuće čulne stimulacije, već je centralnog porekla i praćen subjektivnom uverenošću da je realan”.

Javlja se najčešće u vizuelnom ili zvučnom obliku.

 

“Opažaj koji nije proizašao iz odgovarajuće čulne stimulacije”, “praćen subjektivnom uverenošću da je realan”?

Ako preko ove psihološke definicije ne pređemo olako, nego se samo malo zapitamo šta je za nju, a šta za nas stvarno i istinito, a šta ne, verovatno ćemo shvatiti da ova nauka većini od nas sugeriše da često haluciniramo.

Koliko puta je svako od nas, ne “verovao” ili “mislio”, nego jednostavno znao da je nešto stvarno i istinito, mada o tome nikad nije imao bilo kakvu vrstu “čulnog saznanja”?

 

 

  

 

 

U hinduizmu, reč “maja” se koristi za iluziju, privid, a praktično se odnosi na pojavni, manifestovani svet koji je, u duhovnom kontekstu, nestvaran i iluzoran.

U Vedama, maja je prvobitno označavala natprirodnu moć koja omogućava onima koji je poseduju (bogovima i izuzetnim ljudima) da stvaraju pojavne oblike (ono što možemo da iskusimo pomoću svojih pet čula).

Takođe, označavala je pojavnu stvarnost stvorenu na ovaj način.

Koncept maje dobija veliki značaj u pojedinim hinduističkim školama, naročito u filozofiji vedante, u kojoj je maja značila prividni osnov pojavnog sveta, čiji je stvarni osnov apsolutni duh.

Zbog maje nam se ono što je jedno čini mnogostrukim, a ono što je apsolutno čini relativnim.

Maja je uzrok subjektivno-objektivnog rascepa svesti.

Česta poređenja, kojima se razjašnjava učenje o maji, su ona sa fatamorganom i konopcem koji nam se čini kao zmija.

U indijskoj tradiciji, postoji mnošto priča koje, u prenesenom smislu, pokušavaju da razjasne tajnu maje.

Proto-indo-iranski, kao i avestanski izraz māyā označavao je, otprilke, "čudesnu silu", dok se značenje istog sanskritskog izraza donekle poklapa sa smislom srpske reči “majati” (zamajavati), jer oba jezika imaju zajedničke praindoevropske korene.

 

U indijskim spisima, maja obično označava sposobnost nekih bića da uzmu materijalni oblik, da menjaju izgled po sopstvenoj volji i da u svetu deluju na načine nad kojima obični ljudi nemaju nikakvu kontrolu.

Ovaj izraz takođe opisuje sposobnost bogova da stvaraju pojave, a označava i same pojave stvorene na ovaj način.

Na primer, pojavljivanje sunca, stabilnost zemlje i stalna zapremina okeana (uprkos neprestanom prilivu vode iz reka), nepadanje nebeskog svoda…, kao i razne druge pojave, smatraju se posledicom delovanja maje različitih bogova.

Ovakvu moć poseduju ne samo dobra bića, već i njihovi protivnici.

U slučaju da se značenje maje shvati kao opasna moć i znanje, ona se sužava na pojam čarobnjaštva i vezuje se za one pojave koje liče na proizvod magije.

“Upanišade” određuju maju kao moć vrhovnog božanstva da stvara pojavni svet. Stihovi ključni za razumevanje maje su oni koji govore o tome da Veliki gospodar, pomoću moći maje, sav pojavni svet projektuje iz bezličnog.

Priroda se takođe poistovećuje sa majom. Tako je maja i uzrok i posledica, moć koja stvara pojavni svet, kao i sam ovakav svet.

U “Upanišadama” se takođe govori o mogućnosti nestanka maje, uz meditiranje o bogu, postizanje jedinstva sa njim i ulaženje u njegovo biće.

 

U “Bhagavad Giti”, maja je pojam koji objašnjava kako bog ulazi u tok vremena, da bi pomogao ljudima i istovremeno njome prikrio svoju pravu prirodu.

Po prirodi beskrajan, večan i nerođen, on posredstvom svoje maje može da uzme određeno obličje i da uđe u vremenski tok, sa ciljem da podrži darmu (ovozemaljsko postojanje).

Ovim spisima prenosi se i poruka da maja lišava pojedinca oslobađajućeg uvida u pravu prirodu stvarnosti.

Međutim, stih koji kaže da onaj ko "utoljava svoju žeđ u bogu" može da prevaziđe svoju maju, još jasnije naglašava da maja prikriva božansku suštinu.

 

U nedualističkoj filozofiji, maja se poima kao iluzija, naročito u tumačenju koje joj daje Šamkara, veliki sistematičar XVIII veka.

Prihvatanjem strogog ontološkog nedualizma, stvara se neizbežan problem statusa pojavnog sveta, odnosno njegovog odnosa prema jedinoj istinskoj stvarnosti.

Maja je najvažniji pojam putem kojeg se objašnjava odnos apsoluta i pojavnog sveta.

Ako je apsolut jedino što zaista postoji, onda je opažanje mnoštva svojevrsna greška, koja se pripisuje delovanju maje.

Zapravo, opaženi svet različitosti je maja i može se nazvati iluzijom, sa stanovišta više svesti koja apsolut spoznaje kao jedinu stvarnost.

Shodno tome, maja je nemogućnost da se spozna jednost stvarnosti, a uzrokovana je ljudskim neznanjem.

Uzimajući u obzir zajedničku ljudsku percepciju spoljne stvarnosti, Šamkara ne dovodi u sumnju postojanje sveta, ali ga ne smatra u potpunosti stvarnim.

On smatra da je ono što je istinski stvarno, okarakterisano potpunom nepromenjivošću, večnošću i beskrajnošću.

Ali, po njemu, ni pojavni svet nije potpuno lišen realnosti, jer ono što je nestvarno, ne može postojati.

Stoga je pojavni svet relativno stvaran, jer je njegovo postojanje izvedeno.

 

Moderni indijski filozofi takođe izbegavaju pojednostavljeno izjednačavanje maje sa iluzijom.

Za njih pojavni svet jeste stvaran, ali je njegova stvarost zavisna od apsoluta.

 

U budizmu, iluzija (maja) je nešto lažno ili ono što zapravo ne postoji.

Sam Buda je govorio: "Sve je nestvarno" i "Ovaj svet je ništa, po sebi i za sebe."

Po budističkoj filozofiji, sve fizičke i psihičke pojave su nečim uslovljene, a čitavo postojanje je neprekidni tok, bez ikakve suštine ili trajnog sopstva.

 

Posle ovih početnih informacija, verujem da bi bilo zanimljivo da ovu našu “realnost” počnemo da posmatramo na malo drugačiji način. “Očigledno”, “ušičujno”, “opipljivo” (ili šta već)…, nam je to da je sve oko nas stvarno, da sve što nam se dešava ima realni uticaj na nas i da je teško da spoznamo bilo šta drukčije od onoga što opažamo svojim čulima.

Ali, pokušajmo samo malo da promenimo perspektivu…

 

 

 

 

Mnogo je knjiga napisano i filmova snimljeno na temu iluzija, zabluda, nestvarnog i holografskog sveta.

Verovatno je, u okviru čitavog ovog opusa, najpoznatiji film “Matriks”, iz 1999. godine.

 

Matriks, u stvari, predstavlja svet koji doživljavamo svojim čulima i za koji smo uvereni da je stvaran, mada je on možda samo specifična vrsta umnog programa, nalik kompjuterskom, koji stalno usavršavamo i nadograđujemo, da bismo još lakše i bolje nastavili da varamo svoj um.

Doživljavajući svet oko sebe posredstvom svojih pet čula, mi mislimo da to što vidimo, čujemo ili osetimo, predstavlja ono što stvarno postoji i dešava se.

Pritom, gotovo i ne razmišljamo o razlozima zbog kojih se sve to dešava (ili, uopšte postoji), a još ređe nam pada na pamet mogućnost da na to utičemo ili da nešto od toga promenimo.

Iluzije u koje nas uvlače naša čula najbolje ćemo razumeti ako posmatramo velike svetske mađioničare. Iako nam nešto stalno govori da je sve što oni izvode nemoguće, čula nas uporno zavaravaju i govore nam da se to ipak dešava.

Ljudi nestaju i zatim se pojavljuju na drugom mestu, lete, presecaju se napola i ponovo sastavljaju u celinu…

Ovi sjajni trikovi zavaravaju naša čula i, kada u njih, na osnovu ranijih iskustava, ne bismo posumnjali, rekli bismo da je sve ono što nam prikazuju stvarno.

 

Da li smo nekad pomislili da ceo naš ovozemaljski život predstavlja jednu veliku iluziju, samo običan trik, stvoren od strane našeg ili nekog drugog, višeg uma? Iluziju u koju smo “utripovani” od samog rođenja, a bez pređašnjeg iskustva koje bi nam omogućilo da spoznamo da nije baš tako realna kao što mislimo da jeste.

Ako je stvarnost ono što možemo da vidimo, čujemo, osetimo dodirom, omirišemo i okusimo, onda tu stvarnost čine samo električni signali koje interpretuje naš mozak.

Ako je sve što znamo o stvarnom svetu do nas došlo preko naših čula, onda mi možemo i sami da stvorimo svoj stvarni svet.

Sami možemo da šaljemo električne impulse svom mozgu i da tako stvaramo nove stvarne situacije. Tu do izražaja dolaze naše imaginacije, odnosno kreiranje nove realnosti.

Zašto ne bismo bili jači od matriksa i uticali na pojave i događaje u njemu.

Ako bismo, od ovog trenutka, pojave i događaje koji nam se dešavaju posmatrali kao da nisu deo stvarnog sveta, ako pretpostavimo da se stvarno nalazimo u matriksu i ako sa distance posmatramo sve što nam se događa, da li će naše reakcije biti iste kao do sada?

Kao što posmatramo “stvarne” događaje u filmu, ne pokušavajući da se u njih uključimo, mada često imamo potrebu da to učinimo, tako možemo da se ponašamo u životu.

Posmatramo događaj, ne reagujemo, posebno ne na načine kao što smo činili do sada.

Matriks nije stvarnost. Svi događaji u njemu rezultat su onoga što smo mi poslali u matriks.

Ljudi se prema nama ponašaju onako kako smo mi poručili da se ponašaju.

Sreća, novac i zdravlje nam dolaze onako kako očekujemo.

Sve nam se događa u odnosu na to kako smo postavili svoj matriks. Mi smo ga postavili nesvesno, dok još nismo bili u stanju da shvatimo šta činimo, ali sada toga možemo da postanemo svesni i da se od njega malo distanciramo.

Zanimljivo je sav pojavni svet posmatrati kao da je tvorevina našeg uma, ne karakterišući ga pojmovima koji imaju određeni prizvuk, kao što su iluzija, deluzija, halucinacija ili maja, već jednostavnim – kreacija.

Ako ovako gledamo na stvari, sve nam deluje mnogo jednostavnije i manje dramatično.

Tada nam je mnogo lakše da svojim umom utičemo na svet oko sebe, umesto da budemo samo jedan od bezbroj piksela na ovoj slici.

 

Ako se ipak još malo vratimo na iluzije, trebalo bi razmotriti jednu od najvećih i najrasprostranjenijih, svojstvenu milijardama ljudi, mada je većina nauka i naučnika i dalje ne tretira kao takvu.

Reč "ja" najčešće je jedna od najvećih iluzija, mada može da predstavlja i najdublju istinu, sve u zavisnosti od toga na koji se način koristi.

Ova reč ne samo da je jedna od najčešće korišćenih reči u svakom jeziku, već je i reč koja najviše obmanjuje.

U svakodnevnoj upotebi, ova reč je oličenje pogrešne percepcije sebe, iluzije o sopstvenom identitetu.

Ona označava naš ego, a ne našu pravu prirodu.

Iluzija o našoj pravoj prirodi je ono što je Ajnštajn nazivao "optičkom iluzijom svesti".

Ova iluzija o sebi daje osnovu svim drugim pogrešnim interpretacijama stvarnosti, svim procesima mišljenja, interakcija i odnosa.

Naša stvarnost postaje odraz specifične iluzije.

Većina ljudi se u potpunosti identifikuje sa neprekidnim tokom uma, sa svojim kompulsivnim razmišljanjima, od kojih se većina stalno ponavlja, a nema pravu svrhu.

Tada ne postoji neko drugo "ja", osim onog koje je utopljeno u misli i emocije koje ih prate. A upravo to je značenje izraza "duhovno nesvestan". Taj brbljajući glas uma, najčešće ćemo ljutito poricati, a upravo taj glas je onaj koji stalno misli, onaj um koji ne pratimo i ne posmatramo.

A on se može posmatrati, baš kao nešto što nas opseda.

 

Ako saznamo kako mađioničar izvodi svoj trik, onda lako vidimo šta se zapravo događa.

Tako i neke ja-iluzije nestaju onda kad ih prepoznamo.

Neki ljudi ne zaboravljaju trenutak kada su prestali da se identifikuju sa svojim mislima i tako iskusili promenu identiteta, koji je do tada bio izjednačen sa sadržajem misli, a onda je postao stvaran – čista svest koja se od njih distancirala.

Za druge se ova promena dešava lagano i suptilno, tako da je nikada i ne primate, ili samo iznenada osete sreću i unutrašnji mir, a da tome ne znaju razlog.

 

Opstanak iluzije zavisi od toga u kojoj je meri zamenila stvarnost, ali se svaka od njih, uz manje ili više truda, može prepoznati i okončati.

 

 


Loading the player...
  • Nazad
Komentari

Kategorije

Chat