» Stari zanati: RUČNO TKANJE

Stari zanati: RUČNO TKANJE

Stari zanati: RUČNO TKANJE

 

Tkanje je proces uzajamnog preplitanja dva sistema niti, namenjen izradi različitih vrsta tkanina.

U zavisnosti od vrste i finoće tkanja, različite tkanine dobijene ovim postupkom mogu se koristiti kao gotov proizvod ili se upotrebiti kao materijal za dalju obradu.

Od dva sistema niti u tkanju, onaj koji ide duž tkanine naziva se osnova, a drugi, koji je poprečan na osnovu i provlači se po širini, predstavlja potku.

Raznovrsnim ukrštanjem ova dva sistema “žica”, nastaju tkanine različitih osobina, izgleda i struktura.

 

 

 

 

 

Različite su pretpostavke o tome kada je čovek počeo da se bavi tkanjem.

Većina narodnih predanja širom sveta, nastanak tkanja povezuje sa čovekovim posmatranjem prirode i uočavanjem mogućnosti da se, preplitanjem šiblja, grančica, trske, trave ili bambusovog lišća, mogu dobiti upotrebljive stvari.

Preplitanjem ovih “niti”, pronađenih u prirodi, nastajali su grubi proizvodi koji se još nisu mogli nazvati tkaninom, ali su našli različitu primenu, kao krovni pokrivači, prve podne prostirke, “paravani”...

Legende mnogih kultura, nastanak tehnike finijeg tkanja povezuju sa početkom sopstvene istorije.

Asirci ovo otkriće pripisuju kraljici Semiramidi, a Egipćani boginji Izis, koja se često predstavlja sa tkačkim čunkom u ruci ili na glavi.

Stari Grci povezuju tkanje sa boginjom Atinom, a Rimljani sa Minervom.

 

 

 

 

Proizvodnja suptilnijih tkanina postala je moguća tek zahvaljujući pronalasku odgovarajućih vlakana i njihovim upredanjem u niti pomoću vretena.

Po procenama arheologa, fragmenti najranije izrađenih tkanina stari su više od 10.000 godina. Oni datiraju iz perioda neolita, a pronađeni su u Švajcarskoj.

Vekovima je tkanje predstavljalo veoma spor i mukotrpan posao, jer su se osnovne niti prebirale prstima, podizanjem svake žice pojedinačno. Proces je donekle usavršen uvođenjem daščica koje su omogućavale da se odjednom podigne čitava grupa osnovnih žica, ali je i na taj način jedna ruka tkača uvek bila zauzeta.

Kako bi se obe ruke oslobodile i omogućile mu da koristi čunak sa namotanom potkom, bilo je neophodno otkriće i primena točka i poluge, što je dovelo do konstrukcije savremenog razboja.

Razboji koji se koriste danas, u suštini su slični i predstavljaju samo različite varijante onih koji su nastali pre više hiljada godina.

 

 

      

 

 

Najstariji razboji bili su vertikalni. Niti osnove vezivale su se za vodoravnu gredu ili granu, a na donje krajeve tih žica vezivano je kamenje čija je funkcija bila da ih opterete, da bi se postigla zategnutost.

Ovakav tip razboja bio je prisutan kod većine starih naroda. Koristio se u starom Egiptu i Grčkoj, Indiji, Skandinaviji, Peruu, kod severnoameričkih i Pueblo Indijanaca…

Usavršeni vertikalni razboj i danas se upotrebljava za izradu tapiserija, ćilima, tepiha i prostirki.

Horizontalni ručni razboj razvijao se postepeno. Prvo je, u Kini, u periodu između 1500. i 1000. godine p.n.e, dopunjen osnovinim i robnim valjkom (vratilom) i brdom, a zatim ramovima u koje je uvođena osnova.

Razboj sa ramovima predstavlja veliki korak u razvoju tkanja, jer je omogućio prvo složenije dizajniranje tkanina, po reljefu, figuraciji i boji. Najstariji razboj sa ramovima nastao je oko 400. godine p.n.e. u Kini.

 

 

 

 

Osnovni aspekti ručnog tkanja ostali su nepromenjeni, od davnina do današnjih dana.

U ovom procesu, jedna od najvažnijih stvari je to da se osnovine žice drže pod napetošću, tako da leže u redu, u istoj ravni.

Zato se kao osnovna nit za tkanje najčešće koristi jako končano predivo, sposobno da izdrži veliko trenje i zategnutost, dok se za potku mogu upotrebiti najrazličitiji materijali, u zavisnosti od željenih karakteristika buduće tkanine.

Kod tradicionalnog tkanja, najčešće se upotrebljava predivo izrađeno od biljnih vlakana (lan, konoplja, rafija, pamuk…) ili životinjskog porekla (svila, vuna, dlaka…).

Po želji, mogu da se koriste i veštački dobijena vlakna organskog ili neorganskog porekla (celuloza, najlon, akril…).

 

 

 

 

Priprema osnove za tkanje podrazumeva izbor prediva i proračun kojim se utvrđuje broj osnovinih žica potrebnih za dobijanje tkanine određene širine i dužine.

Pored toga, određuje se i redosled boja osnovinih niti.

Priprema potke obuhvata izbor prediva i njegovo premotavanje na čunak.

Tehnika tkanja na velikom, profesionalnom razboju, može se naučiti od strpljivih ljudi sa iskustvom, iz malo ozbiljnije literature ili na nekom od praktičnih kurseva kakvi se poslednjih godina često organizuju, sa ciljem popularizacije starih zanata ili u komercijalne svrhe.

 

 

 

 

 

Ručno tkanje tepiha, tapiserija, prostirki, krpara i, naravno, poznatih etno-torbi, privemeno je “izlazilo iz mode”, jer su tradicionalne proizvode zamenjivali savremeniji, ali ne lepši i kvalitetniji, industrijski.

Padalo je u zaborav i preživljavalo razne promene, kako bi se prilagodilo novim zahtevima, potrebama i trendovima.

Ali, u nekim etničkim sredinama širom sveta, a i na našim prostorima, ono nikad nije zamrlo.

Ovakvi proizvodi domaće radinosti uvek su pobuđivali pažnju, zbog svoje unikatnosti i dekorativnog izgleda, ali i neku vrstu nostalgije za vremenom kada se u mnogim kućama negovala neka vrsta primenjene umetnosti.

Većina nas je, sa turističkog putovanja, zimovanja ili letovanja, bar jednom donela neki od ovakvih suvenira, uglavnom sitnijih, jer im cena, iz razumljivih razloga, uopšte nije zanemarljiva.

 

 

     

 

 

Teško je i za očekivati da će baš mnogi od nas, amatera, kod kuće izatkati pravi veliki tepih, jer to zahteva puno umeća, truda i vremena, ali i investicija u materijal i ozbiljni razboj za tkanje.

I pored toga, osnovne tehnike ovog starog zanata mogu se, uz malo lične kreativnosti, strpljenja i, što je najvažnije, reciklaže raznih ostataka prediva i krpica koje već imamo u kući, primeniti na pravljenje zanimvljivih, dekorativnih i korisnih stvarčica, koje mogu da budu jedinstveni poklon sa ličnim pečatom ili da posluže u sopstvenom domu.

 

 

 

 

 

 

Posle malo vežbanja, čak i početnici mogu u kućnim uslovima vrlo lako da satkaju lepe i korisne stvari, kao što su prostirke, krpare, tapiserije, peškiri ili vrećaste torbe, torbice i futrole za razne namene.

Za početak, neophodno je imati nekakav ram za tkanje. Postoji nekoliko vrsta setova za tkanje, raznih proizvođača kreativnih igračaka, u kojima se, pored fino obrađenog rama sa usecima (žlebovima za niti osnove), nalazi i drugi sitan pribor koji olakšava tkanje (daščice za namotavanje prediva, češalj za sabiijanje tkanja…).

 

 

 

 

 

Slične ramove i dodatke ponekad je moguće pronaći (ili naručiti) na većim pijacama, kod zanatlija koji se bave proizvodnjom sitne drvene galanterije (kuhinjskih daski, oklagija, varjača…).

U nedostatku kupovnog rama, postoje razni načini snalaženja.

Možemo iskoristiti stari drveni ram ili ga napraviti sami.

Umesto pravljenja žlebova (što baš nije jednostavan posao, a uz to nije moguće napraviti ih na vrlo malom razmaku, zbog opasnosti da se drvo polomi), na dve suprotne strane rama ukucaćemo (na jednakom rastojanju) ekserčiće sa većom glavom, koji će nam poslužiti da oko njih kačimo i razvlačimo osnovnu nit.

 

 

 

 

 

Još jednostavniji način, koji je sasvim preporučljiv za prvu probu (a može da se koristi i kasnije), jeste to da uzmemo pravougaono parče tvrdog kartona (lepenke) i da na njegove dve suprotne strane prosečemo žlebove (kuhinjskom testericom ili nekim nazubljenim nožem), a nit osnove namotamo oko kartona tako da prolazi kroz te useke.

Tako ćemo imati osnovnu nit sa obe strane lepenke i moći ćemo da je iskoristimo za dva nezavisna tkanja.

 

Nit potke provlači se između žica osnove naizmenično, preko neparnih ispod, a preko parnih iznad.

U sledećem redu, naravno, ide obrnuto.

To je osnovni način tkanja, koji nam je za početak dovoljan.

 

 

 

 

 

Od ostalog pribora, neophodan nam je češalj sa retkim zupcima, za sabijanje tkanja.

Ako nemamo onaj koji je upravo tome namenjen, možemo upotrebiti češalj za afro-frizuru ili običnu viljušku.

Svaki novi red tkanja mora se dobro sabiti uz prethodni, da se kasnije na njemu ne bi pojavile rupe.

Potka se može provlačiti pomoću deblje igle sa zaobljenim vrhom i i velikom ušicom, ali je još bolje da se to radi pomoću daščice sa užlebljenim krajevima, oko koje je prethono namotano predivo.

Vrlo je zgodno imati i dugački lenjir koji ćemo provlačiti između žica osnove, a zatim, njegovim uspravljanjem, odjednom podizati svaku drugu žicu, što će nam omogućiti mnogo brže provlačenje potke kroz ceo red.

 

Možda sve ovo na prvi pogled ne deluje baš jednostavno, ali sve postaje jasnije čim se započne sa praktičnim radom...

 

 


Loading the player...
  • Nazad
Komentari
avatar
U poslednjem trenutku, iz teksta izbacih ličnu priču.

  • 2016-10-01
avatar
2
Rucno tkanje je veoma tezak i mukotrpan posao iz koga na kraju proizilazi uvek lep proizvod vredan divljenja.
  • 2016-10-01
avatar
Delikates lepo  smile
  • 2016-10-01

Kategorije

Chat