» SREĆA

SREĆA

SREĆA

 

 

Sreća je jedan od najrazličitije definisanih pojmova i, verovatno, između svih ljudskih ciljeva, jedan od najteže uhvatljivih.

Nije merljiva, a teško ju je i istraživati.

U vremenu kada se neznano koliko raznih resursa ulaže u ispitivanje mnogobrojnih uzroka ljudske nesreće, sreća ostaje dosta maglovita predstava, o kojoj je ponekad neprijatno i pričati.

Iskreno govoreći, jeste li ikad ikoga, uključujući tu i sebe, čuli da priča o svojoj sreći i opisuje je, makar u nekoliko reči, u sadašnjem vremenu, a ne u vidu neke vrste biznis-plana za naredni period?

 

Načini na koje ljudi doživljavaju sreću, kao i putevi kojima do nje stižu ili to pokušavaju, veoma su različiti, tako da se može reći da postoje i sasvim različite definicije sreće, čak i kod velikih mislilaca kroz istoriju.

 

 

 

 

Po pitanju sreće, stav drevnog sveta možda je najbolje opisan u mitovima i legendama.

 

U grčkoj mitologiji, Kairos je bio bog sreće, čije ime znači „pravi trenutak“.

Kairos je prikazivan kao mladić sa dugačkim uvojkom kose preko čela, uvek bez odeće i namazan uljem.

Onaj ko bi uspeo da ga uhvati i ščepa za pramen kose, taj bi doživeo sreću.

Ali, pošto je Kairos stalno bio u trku, a uvek nauljen i sklizak, to je bilo veoma teško, skoro I nemoguće izvesti…

 

Filozofi starogrčke škole stoika, čiji je osnivač bio Zenon, smatrali da se ljudska sreća, kao stanja blaženstva i zadovoljstva, može dostići kroz moralno delovanje i vrline kao što su umerenost, poštenje, razboritost, pravednost…

 

Epikur je, za razliku od njih, smatrao da je ovozemaljsko uživanje najveće dobro kojem bi ljudi trebalo da teže i kojem su podređene sve druge vrednosti.

Po njemu, najveće ljudsko zlo je bol, koji bi trebalo izbegavati.

 

Vidimo da je, još u “kolevci filozofije”, poimanje sreće bilo različito i usko povezano sa onim što je za određenog mislioca predstavljalo vrhovne vrednosti koje, kada se dostignu, stvaraju stanje, ili osećaj, sreće.

 

Srednjovekovno hrišćanstvo je smatralo da zemaljska radost nije od posebne važnosti i da nas istinska sreća čeka s one strane, posle smrti, u jedinstvu sa Bogom.

Naravno, ova sreća je uslovljena ljudskim zaslugama u ovozemaljskom životu.

Ko nije poštovao određene vrednosti koje religija propisuje, neće dostići sreću u raju.

Slikoviti opisi pakla koji čeka ove ljude, razbijaju svaku zabludu o tome da bi srećan mogao biti onaj ko nije bio “propisano dobar”.

Dakle, važno je ispunjavati određene vrednosti koje će se valorizovati tek nakon smrti, u vidu rajskog blaženstva.

Novija hrišćanska misao smatra da su raj ili pakao zapravo stanje ljudske duše, koje je ona sama izgradila tokom života, a ne područja u koje ide nakon smrti.

Samim tim, onaj ko živi u skladu sa vrednostima kao što su dobrota, pravednost, samilost..., već se nalazi u stanju blaženstva, što znači da postoji univerzalna ljudska težnja ka određenim vrednostima, čijim se ostvarenjem, i pored teškoća i prepreka, dostiže sreća.

Vezivanje uz materijalne stvari, za koje mnogi smatraju da će im omogućiti sreću, nije nešto što će je obezbediti na duge staze. Ono što će nas usrećiti je ljubav, ostvarenje sebe kroz posvećenost drugome.

Stav o materijalnim stvarima i običnim ljudskim užicima, često je tumačen u tom smislu da hrišćanstvo sasvim zabranjuje ovozemaljske radosti i sreću.

Ako se ovo posmatra manje kruto Ii strogo, reklo bi se da sreća nije u prolaznim stvarima, već u ljubavi prema bližnjima i okrenutosti drugima.

 

Po budističkom učenju, da bi se dostigla sreća, moramo prvo da shvatimo da smo nesrećni.

Rađamo se i živimo u svetu bola, nemaštine, patnje i smrti, a uzrok naše nesreće je neprihvatanje onoga što nam je dato i što smo uspeli da postignemo, kao i naše stalne želje za nečim drugim, što vodi tome da se naš život ne odvija sada, nego ga stalno odlažemo za ono vreme kada će se te želje ispuniti.

Shodno tome, kada prestanemo da se vezujemo za svoje želje i za prolazne stvari iz materijalnog sveta, koje su njihov najčešći sadržaj, prestaćemo da patimo i ostvarićemo blaženstvo i sreću.

Naravno, ovo ne znači da ne treba da imamo želje i materijalne stvari, nego da ne smemo da budemo njihovi robovi, jer one nisu ono što definiše našu vrednost.

Dakle, želeti i imati je u redu, ali mi vredimo i možemo biti srećni i kada nešto nemamo, i ako nešto ne ostvarimo.

 

U novijoj filozofiji, mišljenja su takođe podeljena, pa Kant, na primer, smatra da sreća nije najvažnija ljudska vrednost, već „ispunjenje etike, odnosno, moralnog zakona“.

U tom smislu, Kant je blizak hrišćanskoj filozofiji.

Ako bismo morali da biramo između sopstvene sreće i ispunjena svojih moralnih dužnosti, po Kantu bi ovo drugo svakako bilo važnije, čak iako to podrazumeva odsustvo lične sreće.

 

Marks kao uslov za sreću svake jedinke ponaosob navodi neophodnost sreće društva kao celine.

 

I pored svoje filozofske genijalnosti, Šopenhauer je po pitanju ljudske sreće veoma pesimističan.

Smatravši da „živimo u najgorem od svih svetova“, on čak nije dopuštao mogućnost ostvarivanja sreće, ali je dao recept za podnošljivi život, a to je da od njega imamo veoma niska očekivanja.

Ako ništa dobro ne očekujemo od života, nećemo ni patiti kad nam se očekivanja ne ostvare, pa ćemo bar donekle biti zadovoljni onim što imamo.

 

Danas živimo u vremenu kada je sreća, odnosno većinska predstava o njoj, veoma visoko vrednovana.

Tako dolazimo u situaciju da nam se sreća sa raznih strana reklamira kao stalno ostvarivanje ličnih želja i zadovoljstava.

Vođeni ovakvom izazvanom potrebom, mnogi pojedinci premalo pažnje obraćaju na druge ljude, njihove želje i sklonosti, a neretko ih koriste kao sredstva, kako bi sebe usrećili i, čak, prikazali to u javnosti.

Pritom gube iz vida da su egoistična okrenutost sebi, površni kontakti i stalna trka za novim privremenim zadovoljstvima, gotovo nemoguć način da se dođe do trajne sreće.

Kao druga krajnjost, postoje ljudi koji su sebi stavili veto na sreću i usmerili se na to da, kao neki vid dužnosti, žrtve ili služenja, stalno ispunjavaju želje drugih i pokušavaju na taj način da ih usreće, a da gotovo uopšte ne misle na sebe, svoje potrebe i želje.

Ovo su uglavnom ljudi koji sebe vrlo nisko vrednuju, što je preduslov za nesrećan život, kakav ni druge ne može usrećiti.

 

Ako se upustimo u kontemplaciju i na taj način se vratimo trenutku ili periodu života kada smo bili stvarno srećni, verovatno ćemo spoznati da je to bilo stanje kada smo voleli sebe jednostavno zato što postojimo, bezuslovno i u datom momentu, ne čekajući da ta ljubav dođe tek sa nekim postignutim ciljem koji smo sebi zadali ili sa poštovanjem i priznanjem koje smo od nekoga dobili.

Kada je ovakvo stanje sreće u nama, i mi u njemu, sve ono drugo, što može da ga upotpuni, nekako se lakše “lepi”.

 

 

 

 


Loading the player...
  • Nazad
Komentari

Kategorije

Chat