» (NE)SVET FILMA: SNAF

(NE)SVET FILMA: SNAF

(NE)SVET FILMA: SNAF

 

Snaf (snuff) filmovi su igrani filmovi, sa stvarnim učesnicima, ali bez glume.

Deo su kriminalnog podzemlja i prave se po narudžbini "posebne" klijentele. Oni prikazuju stvarno nasilje, bez šminke i specijalnih efekata, sa stvarnom žrtvom, koja obično biva silovana, mučena i, na kraju, ubijena i masakrirana.

Žrtve ovih filmova su “niko”, ljudi sa društvene margine, koji obično nemaju nikog i ništa svoje, koji ne poseduju lične dokumente niti bilo kakav dokaz o identitetu.

Osim perverznog užitka naručilaca, cilj snaf filma je, naravno, zarada na crnom tržištu.

 

Činjenica je da ovakvi filmovi još uvek kod većine ljudi imaju status mita, izmišljotine, odnosno urbane legende, verovatno zbog činjenice da nikad, ni u jednoj zemlji, policija nije priznala da je pronašla makar jedan od njih, iako je tvrdila da se ozbiljno bavila istragama ovog vida kriminala.

Izjave zvaničnih struktura koje su se time bavile, uvek su se na kraju svodile na to da su “detaljno istraživali, saslušli na stotine ljudi, ali nisu nigde u svetu našli nekakav dokaz o njihovom postojanju, niti ijednog svedoka ovakvih delatnosti, pa čak ni osobu koja je lično videla ovakav film”.

 

Gotovo je nemoguće utvrditi da li je neki film snaf, odnosno, da li prikazuje stvarnost ili su scene u njemu snimljene pomoću klasičnih filmskih alata i trikova, koji su tome namenjeni.

U nekolicini igranih filmova, u proteklih 50-60 godina, prikazane su ekstremno brutalne scene silovanja, pokolja, prosutih creva, odsečenih glava i otkinutih udova, koje kod gledalaca izazivaju mučninu i gnušanje, ali i neku vrstu divljenja, zbog majstorstva autora i sposobnosti da se tako realistične scene snime isključivo klasičnim filmskim postupcima, bez ikakve pomoći kompjutera i digitalnog prerađivanja.

 

Bez obzira na nedostatak dokaza o postojanju snaf filmova, glasine o njima kruže bar pola veka.

 

Moj prvi susret sa pričom o njima dogodio se ranih sedamdesetih godina prošlog veka, u jednom od veoma popularnih roto-romana koji su tada kod nas izlazili.

”Lun – kralj ponoći”, autora Frederika Eštona (odnosno, našeg čoveka Mitra Miloševića, koji je ove romane objavljivao pod pomenutim pseudonimom), bilo je nadasve zanimljivo alternativno štivo za one koji su prevazišli svu dečju školsku lektiru, a nisu pokazali interesovanje za, tada takođe popularne, ljubavne vikend-romane.

Posle više od 40 godina, ne pamtim puno detalja bilo koje epizode iz serije o Kralju ponoći, ali mi je ova ostala u sećanju, barem okvirno, upravo zbog svoje šokantnosti:

U potrazi za svojom kidnapovanom devojkom (prelepom Džejn Vitington), Lun dospeva u najmračniji kutak “podzemnog” kriminala, mesto gde se snimaju filmovi u kojima su sva mučenja, sakaćenja i krvarenja stvarna, a žrtve služe za jednokratnu upotrebu... 

Za Eštona se uvek tvrdilo da su mu svi opisi situacija i okruženja, u koja Lun u svojim avanturama dospeva, vrlo realistični i bez materijalnih grešaka (neko je, čak, na planu Londona, proveravao nazive i raspored ulica kojima se Kralj ponoći kretao, ne bi li utvrdio autentičnost priče ili, eventualno, dešifrovao položaj neke od Lunovih “sigurnih kuća”).

U epizodi o snaf filmadžijama, Ešton je takođe pokazao izuzetno dobru obaveštenost o postojanju ovakvih delatnosti, kao i o potencijalnim načinima njihovog sprovođenja, što znači da ova tema uopšte nije nova.

Za razliku od svih ostalih koji su se ovom problematikom na bilo koji način bavili, Ešton je svom junaku Lunu, kao i uvek, dao sposobnost da raskrinka organizatore i pobije direktne izvršitelje ove najgnusnije vrste zlodela.

 

Od skorijih susreta sa pričom o snaf filmovima, izuzimajući razne pročitane članke i poglavlja knjiga, pomenuću jedini igrani film, sa tom temom, koji sam gledala.

U filmu The Brave (1997), Džoni Dep (koji je i režiser filma) glumi Indijanca, nedavno izašlog iz zatvora, koji uprkos mnogobrojnim pokušajima ne uspeva da se snađe i zaradi novac za izdržavanje svoje porodice.

Igrom slučaja ili, pre će biti, nečije namere, bude mu ponuđeno da učestvuje u filmu u kojem će ga na razne načine mučiti i, na kraju, ubiti.

Za “ulogu” žrtve, organizator projekta (Marlon Brando) nudi mu 50.000 dolara, što Hrabri prihvata, ubeđen da je to jedini način da obezbedi svoju porodicu.

Mada se priča završava odlaskom Hrabrog na snimanje filma u filmu, pa ne sadrži nijednu scenu fizičkog zlostavljanja, ona je vrlo mučna, emotivno i mentalno.

Pored svega, uopšte mi se ne dopada to što ova priča, sa teme prisilnog žrtvovanja u snaf filmovima, skreće na kolosek dobrovoljne trgovine sopstvenim životom.

 

 

Jedna od najpoznatijih legendi (?) o snaf filmovima, odnosi se na osuđenog ubicu Dejvida Berkovica koji je, navodno, snimio ubistva nekih svojih žrtava. Autor knjige ”Krajnje zlo”, o Berkovicevim i drugim ubistvima širom Amerike, kaže da veruje da je Berkovic snimao ubistva za potrebe jedne satanističke sekte.

Tada su postojale i glasine o tome da je jedno od ovih ubistava, koje se dogodilo 1977. godine u Bruklinu, imalo slučajne svedoke koji su potvrdili i to da je Berkovicev saučesnik, iz kola preko puta ulice, snimao ubistvo.

Film je, navodno, snimljen za poznatog kolekcionara porno filmova, koji je svojoj bogatoj kolekciji hteo da pridoda i neki snaf film.

Ništa od ovoga nije zvanično potvrđeno, niti je ikad ušlo u policijske izveštaje.

 

Mnogobrojne priče o snaf filmovima pojavljivale su se i u azijskim i zapadnoevropskim zemljama.

Londonski “Tajm” je 1990. godine objavio feljton o američkoj istrazi iz 1975. godine, u kojoj je policija otkrila dokaze o izvesnim meksičkim imigrantima koji su mučeni i ubijeni u snaf filmovima.

Između ostalog, u jednom članku istog lista, pominje se ubica koji je 1985. godine, navodno, snimio 25 ubistava svojih žrtava.

U istom tekstu, navedeno je da je tadašnji direktor klinike za osuđene pedofile u Birmingemu, tvrdio da je lično video snaf film u Americi, ali je kasnije rekao da je to bila samo obična ”sofisticirana simulacija”, kakvih FBI ima mnogo u svom posedu.

Šef odseka za ”nepristojne publikacije” u Skotland Jardu, reagujući na ove tvrdnje, izjavio je: ”Ja sam taj koji bi prvi trebalo da zna da ih ima u Britaniji. Ali, nema ih. Koliko sam shvatio, njih ima u Americi”.

 

 


Loading the player...
  • Nazad
Komentari

Kategorije

Chat