» SAMOVAŽNOST I INTEGRITET

SAMOVAŽNOST I INTEGRITET

SAMOVAŽNOST I INTEGRITET

 

 

Neki od najvećih izazova i prepreka sa kojima se suočavaju ljudi koji teže duhovnom razvoju, ali i svi oni koji žele da žive kvalitetno i ostvare svoje životne ciljeve, jeste problem samovažnosti.

Već sam negde nagovestila sopstvenu tezu o tome da je egocentrizam postao najrasprostranjenija bolest u savremenom društvu.

I, naravno, najteže je izlečiva, uglavnom zato što je većina ljudi i ne prepoznaje kao bolest, barem ne kod sebe.

 

 

 

 

 

Mada je o ovom problemu počelo puno da se govori, kao o nečemu što mnogo toga razara i dovodi u opasnost, a na duže staze ne donosi ikakav trajni kvalitet, on svejedno opstaje i skoro ga je nemoguće iskoreniti.

Zato je potrebno njegovo stalno posmatranje i prilaženje s raznih strana, sa ciljem boljeg razumevanja i lakšeg nadvladavanja.

Postoje različiti oblici i uzroci samovažnosti, koji nisu prepoznati kao takvi.

Suštinski gledano, egoizam se najčešće javlja kao vrsta kompenzacije za nedostatak bezuslovne ljubavi, pažnje, podrške i prihvaćenosti.

 

 

 

 

 

Zbog nedostatka ljubavi, osoba duboko u sebi oseća stalno nezadovoljstvo i prezir prema sebi i drugima.

Pošto za većinu ljudi nije prihvatljiv ovaj osećaj, on se potiskuje u podsvest i vremenom zaboravlja.

Ali, ono što je potisnuto i zarobljeno, ne gubi snagu, nego teži tome da se oslobodi, pa nastavlja da se manifestuje sa još većim intenzitetom.

Doduše, prave uzroke ovakvih manifestacija nećemo lako dijagnostifikovati, jer ćemo na svesnom nivou i dalje o sebi misliti sve najbolje, iako će naše ponašanje, a pogotovo naše automatske reakcije, govoriti o nama nešto potpuno drukčije.

Samovažna osoba se vrlo lako vređa i u svemu vidi pretnju svojoj ličnosti i navodnoj individualnosti i nezavisnosti.

Njene su reakcije na sve vrste različitosti netolerantne, obojene velikom netrpeljivošću prema onima koji ih ispoljavaju.

Ovakva osoba teško menja svoja shvatanja i navike, a drugima stalno pokušava da prikaže svoje stavove i životni stil kao jedine ispravne.

Pomoću svog egoizma, ona se trudi da uspostavi nekakvu ravnotežu unutar svoje psihe, jer je prezir u njenim dubinama uvek prisutan, pa je potrebno puno energije za njegovo dalje potiskivanje.

Ovakva „ravnoteža“ zbog toga ima visoku cenu, jer, umesto da svoju energiju koristi za nešto kreativno, osoba je rasipa na održavanje lažne slike o sebi.

 

 

 

 

Samovažne osobe najčešće nisu u stanju da se potpuno ostvare u životu.

Mogu da budu bogate, ali potpuno nesposobne da ostvare kvalitetan međuljudski odnos.

Dešava im se da ostvare dugotrajnu i zadovoljavajuću vezu, ali da pritom imaju velike materijalne probleme.

Najčešće je ipak to da im se, i pored sveg uspeha i pristojno „skockanog“ života, pojavljuju „neobjašnjivi“ zdravstveni problemi.

Oni su uglavnom posledica unutrašnjeg konflikta i tragične nemogućnosti povezivanja sa samim sobom, sa duhovnim aspektom svog postojanja.

Bez duhovnosti nema istinske ispunjenosti, stvarne sreće i kontinuiranog razvoja.

Ali, i mnoge osobe koje su stigle do određenog nivoa duhovnog razvoja, često padnu u zamku samovažnosti, uglavnom pošto su ostvarile neki od duhovnih ciljeva.

Upravo ovo dovodi do pojave raznih gurua i sledbenika, kultova, ekstremističkih pokreta i religija, elitističkih „duhovnih škola“...

 

 

 

 

 

Samovažnost i egocentrizam su, u suštini, ista pojava, ali se egoizam obično prepoznaje u određenom kontekstu, a samovažnost je mnogo šira i provlači se kroz sve aspekte čovekovog života, pa se najčešće zamenjuje sa individualnošću i integritetom.

Neke od prepoznatljivih osobina samovažnih ljudi su: stalna kuknjava i žaljenje, isticanje sopstvenih problema kao najvećih i najtežih, traženje linije manjeg otpora, lenjost, neodgovornost, sklonost patetici, dogmatičnost, elitizam, perfekcionizam i njegovo stalno naglašavanje, robovanje navikama, stalno odugovlačenje i kašnjenje, preterana ležernost, otvoreno ili prikriveno vređanje drugih, servilnost („uvlakaštvo“), stalno pozajmljivanje, prosjačenje, „kamčenje“i traženje raznih usluga, dekoncentriranost u komunikaciji ili upadanje u reč, prezir prema nekim društvenim (rasnim, nacionalnim, religijskim, seksualnim...) grupama, razne vrste identifikacija ili obožavanja, članstvo u kultovima ili njihovo propagiranje, isticanje sopstvenog stava kao jedinog ispravnog, nemogućnost pronalaska adekvatnog partnera ili posla, nekontrolisanost emocionalnih reakcija, insistiranje na pravilima, bontonu i samoustanovljenim stereotipima...

 

 

 

 

Nasuprot ovome, integritet je zdrav i funkcionalan ego, koji čovek mora imati, da bi mogao da štiti fizičke i energetske granice svoga bića, kako ga drugi ne bi povređivali.

Pri zaštiti svojih životnih vrednosti, ciljeva, odluka i životnog stila, čovek sa zdravim egom u stanju je da se konstruktivno suprotstavi drugima, ali to čini bez besa, agresivnosti, zameranja, zavisti, mržnje i želje za osvetom, vređanja ili odbacivanja druge osobe.

Samovažnost i integritet su neki od najboljih pokazatelja nečije emotivne (ne)zrelosti.

S obzirom na to da živimo u društvu u kojem je retko kad moguće biti iskren, čak i na najobazriviji i najfiniji način, a da to netko ne shvati lično i zameri nam, jasno je da se čovečanstvo nalazi na vrlo niskom stupnju emotivne osvešćenosti, odnosno zrelosti.

Bilo bi suvišno navoditi primere, jer svako od nas može puno njih da se seti ili će već koliko sutra uočiti nove.

 

Stoga se kultura i zrelost komunikacije ogleda prvenstveno u sposobnosti istinskog slušanja drugih, uz stavljanje sebe u njihovu poziciju, umesto automatskog upoređivanja svake izgovorene reči sa svojim stavovima i nametanja svojih gledišta na brz, nesmotren i „kontraški“ način.

Najbolji znak zrelosti i integriteta je spososobnost da se druga osoba stvarno sasluša, bez komentara, bez istovremenog vrludanja misli i smišljanja odgovora, bez procenjivanja, pametovanja, suprotstavljanja ili povlađivanja.

Ovo stvarno nije teško, ali se ipak retko praktikuje.

Setimo se samo koliko nam je vremena proteklo u kakofoničnom nadglasavanju, nadmetanju i nametanju, pa čak i bespoštednom svađanju i vređanju.

Stoga bi osnovni kriterijumi emocionalne zrelosti i integriteta bili sledeći: preuzimanje pune odgovornost za svoj život, unutrašnja stanja i postupke (umesto večitog okrivljavanja drugih ljudi i „objektivnih“ okolnosti); sposobnost postavljanja ciljeva i samodisciplinovanja pri kreiranju sopstvenog života; bezuslovna ljubav prema sebi i bližnjima (što podrazumeva prihvatanja sebe i drugih onakvima kakvi jesu); podrška nastojanjima i ciljevima bližnjih, uz jednako poštovanje sopstvene i njihove nezavisnosti, identiteta i integriteta.

Umesto da sve u životu doživljava pristrasno, kao blagoslov ili kao prokletstvo, emocionalno zrela osoba sve životne situacije doživljava kao izazov i mogućnost da nešto važno nauči.

Umesto da život shvata kao stalnu borbu i niz traumatičnih iskustava, osoba s integritetom ne dopušta da je životni blagoslovi zauvek uljuljkaju, a udarce doživljava kao podsticaj za promenu sebe i prelazak na viši stepen svesti, odnosno kvalitetniji nivo postojanja.

 

 


Loading the player...
  • Nazad
Komentari

Kategorije

Chat