» OPROŠTAJNO PISMO

OPROŠTAJNO PISMO

OPROŠTAJNO PISMO

Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa

 

Spavao bih manje, a sanjao više.

 

Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle

da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

 

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota,

moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

 

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.

Spavao bih manje, sanjao više. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju

gubimo šezdeset sekundi svetlosti.

 

Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju.

 

Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

 

Kad bi mi Bog poklonio komadić zivota, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu,

ostavljajući otkrivenim ne samo telo, već i dušu.

 

Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce.

 

Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a

Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

 

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica.

 

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.

 

Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.

 

Uveravao bih svaku ženu i svakog muskarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.

 

Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,

a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

 

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.

 

Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, vec sa zaboravom.

 

Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi.

 

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca

u načinu savladavanja litica.

 

Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put,

prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek.

 

Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad

treba da mu pomogne da se uspravi.</p>

 

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi,

jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem.


Loading the player...
  • Nazad
Komentari

Kategorije

Chat