» Kad labud peva, krokodil suze roni

Kad labud peva, krokodil suze roni

Kad labud peva, krokodil suze roni

 

 

 

LABUDOVA PESMA

 

Poslednje značajnije delo nekog stvaraoca, pred smrt, odnosno na kraju aktivnog umetničkog, naučnog ili bilo kakvog drugog stvaralaštva, obično se naziva labudovom pesmom.

U našem jeziku, taj se izraz veoma često upotrebljava, i to ne samo da bi se označilo poslednje delo nekog stvaraoca, nego i zadnja manifestacija talenta ili uspešnosti uopšte, kao što je, recimo, poslednja velika igra nekog sportiste ili tima.

Svojevremeno, čak je poslednja vožnja železnice na parni pogon, na uskoj pruzi, sa puno sentimentalnosti nazvana labudovom pesmom neumornog "ćire".

 

 

 

 

 

Izraz “labudova pesma” veoma je star.

Poznavali su ga još antički Grci i Rimljani.

Oni su tvrdili da labudovi pred smrt ispuštaju glasove koji podsećaju na lepu melodičnu pesmu tužbalicu.

Po nekim mitovima, svi se labudovi, kada osete da im se bliži kraj, vraćaju na reku Meandar (u Maloj Aziji), da tu otpevaju svoju poslednju pesmu.

Ezop je u jednoj basni, napisanoj u VI veku p.n.e, zabeležio: “Govore da labudovi pevaju pred smrt", a Eshilova junakinja Klitemnestra za predsmrtne nadahnute reči Kasandre kaže: "Ona je, slično labudu, propevala svoju poslednju, žalobnu, samrtnu pesmu".

 

Izraz “labudova pesma” upotrebio je na jednom mestu i Ciceron, u svome delu o govorništvu.

 

O tome da verovanja o predsmrtnoj pesmi labuda, pretočena u jedan lep i slikovit izraz, nisu bez osnova, svedoči i veliki nemački prirodnjak Alfred Edmund Brem, u svom poznatom delu “Život životinja”.

Pored ostalog, on detaljno opisuje život labudova, ističući ovo zapažanje: "Labud žutokljuni, ne samo što posmatrača oduševljava lepim izgledom nego i otvorenim, različitim i čistim tonovima svoga glasa, kojima se javlja prilikom...".

 

Ovo milozvučno oglašavanje naročito se pojačava u situacijama kada, na zamrzlim rekama, ovim prekrasnim pticama zapreti opasnost da ostanu bez hrane i uginu.

 

 

 

 

U Bremovoj knjizi, navedeno je još nekoliko svedočanstava o pesmi labudova, među kojima je sledeće: “U takvim sam prilikama, čitave dugačke zimske večeri i čitave noći, mnogo puta slušao tužaljke brojnih glasova iz daljine... To pevuckavo dozivanje podsećalo je čas na prijatni zvuk zvona, čas na zvukove kakvog instrumenta."

Na osnovu ovog opisa i drugih podataka, Brem konstatuje: "Sve što se govori o pesmi umirućeg labuda, nisu izmišljotine, jer poslednji uzdasi smrtno ranjenog labuda izvijaju se u vidu pevajuće melodije".

"Po svemu tome", zaključuje veliki prirodoslovac, "priča o labudovoj pesmi pokazuje se vrlo istinitom. Ona je, očigledno, zasnovana na stvarnosti, ali su je poezija i bajka odveli u drugu formu. Umirući labud ne može se smatrati pravim pevačem, ali je njegov poslednji uzdah izuzetno melodičan".

 

Labudovi, dakle, barem oni žutokljuni (tzv. kliktavci), ipak umiru pevajući, a ova činjenica bila je oslonac za stvaranje ustaljenog izraza “labudova pesma”.

 

 

 

 

 

 

KROKODILSKE SUZE

 

Za čoveka koji se pretvara da je ojađen i ožalošćen zbog nečije nesreće, a u stvari se potajno tome raduje, kaže se da lije (ili roni) krokodilske suze.

Oni koji javno sažaljevaju žrtvu vlastitog nasilja ili spletke, uvek “rone krokodilske suze”.

Dakle, ovaj izraz označava krajnje licemerje i lažno izražavanje žalosti. Lažno saosećanje, iskazano frazom “roniti krokodilske suze”, veoma se često susreće u književnosti, ali i na stranicama novina i časopisa.

Ovakvih primera je puno, pa je, umesto njihovog citiranja, možda značajnije da naučimo da registrujmo samu pojavu, koja sve više uzima maha, posebno među onima koji nam se javno obraćaju, jer suze i ne mogu da budu krokodilske ako se ne prolivaju pred publikom.

 

 

 

 

Kao što smo svi čuli i videli izdaleka, a većina nas, srećom, nije imala (ne)priliku lično da iskusi, krokodil je strašna zver, krvoločna i bezdušna, pa je čudno to da uopšte može da plače i da nekoga žali, čak i uz pretvaranje.

Ipak, za to što se lažne suze povezuju upravo s krokodilom, razlozi postoje.

Krokodil ponekad zaista plače, ali ne od tuge i žalosti, već zato što su mu suzne i pljuvačne žlezde u tesnoj vezi.

Dok proždire žrtvu, on refleksno pušta krupne suze.

Narodi koji žive u krajevima gde ima krokodila, zapazili su ovu pojavu, pa su neko vreme verovali da oni oplakuju svoje žrtve, dok se nisu uverili da to mogu biti samo suze zadovoljstva.

 

Pored krokodilskih suza, postoji i izraz “krokodilski smeh”, koji označava lažan i izveštačen smeh.

U Rečniku Matice srpske zabeležen je ovaj primer: "Čim ostadosmo sami, ona prsnu u svoj krokodilski smeh..."

Po svemu sudeći, značenje prideva “krokodilski” proširilo se i na druge lažne i neiskrene pojave.

 

 

#

 

 


  • Nazad
Komentari

Kategorije

Chat