» Frka sa vremenom

Frka sa vremenom

Frka sa vremenom

 

 

Ima događaja koji dovode u pitanje naše shvatanje vremena i navode nas na razmišljanje o tome da ono ne teče pravolinijski, od juče prema sutra, nego da se ponekad vraća unatrag, vrti u krug ili kreće po spirali…, a ne retko i o tome da uopšte ne postoji.

Sve je više verovanja, ubeđenja, a možda i dokaza o tome da se, na posebnim mestima, otvaraju svojevrsne kapije koje vode u neko drugo prostor-vreme, odnosno, u nama nepoznate dimenzije postojanja...

 

Saglasno opštoj teoriji relativnosti, svaka jedinka ima sopstveno proticanje vremena i položaj u prostoru, što znači da ne postoji ni apsolutni prostor ni apsolutno vreme.

Eksperimentalno je već utvrđeno da vreme teče sporije u blizini nekog masivnog tela, kao što je Zemlja.

 

Ideja putovanja kroz vreme vrlo je privlačna, ali deluje i rizično. Hipotetički putnik ne može da se ne zapita šta bi se desilo kada bi u drugom vremenu uradio nešto čime bi sadašnju situaciju učinio još gorom nego što već jeste ili, čak, potpuno izbrisao sopstveno postojanje.

 

Svako od nas svakodnevno gleda unazad kroz vreme. Toga smo retko kad svesni, dok posmatramo stvari na Zemlji, jer je njihova udaljenost od nas suviše mala, pa ih u svakom trenutku vidimo onakve kakvi su bili samo za delić sekunde ranije, što predstavlja zanemarljivu razliku.

Ali, situacija se menja kada posmatramo vrlo udaljene objekte.

Sve objekte možemo da vidimo zahvaljujući svetlosti koju emituju ili reflektuju, a njoj je uvek potrebno vreme da bi stigla do nas, tako da ih uvek vidimo onakve kakvi su bili u trenutku kada ih je svetlost napustila.

Shodno tome, Sunce vidimo onakvim kakvo je bilo pre osam minuta.

Posmatrajući zvezdu Alfa Kentauri, vidimo njenu prošlost od pre četiri godine, a zvezde galaksije Andromeda vidimo onakve kakve su bile pre dva i po miliona godina.

 

Sve ovo naučno-teoretsko zavirivanje u prošlost, ne vredi nam puno, kada ne možemo i sami da budemo tamo.

Jesmo li baš sigurni u to?

 

Postoje primeri običnih ljudi koji su, na volšeban način, propadali kroz vreme, nestajali iz sadašnjosti i prebacivali se mnogo godina u prošlost ili u budućnost. Nauka na to još uvek nije našla pravi odgovor.

 

 

Žurka kod Antoanete

Ovaj događaj je zapisan u starim arhivama Oksforda, a odigrao se 10. avgusta 1901. godine. Dve engleske učiteljice, vrlo ozbiljne dame, ušle su u Versajski park i došetale do jednog zelenog proplanka. Odjednom, počele su da osećaju kako se u okolini sve menja. Do njih je dopirao veoma bučan žagor, čitav ambijent poprimao je neki drugačiji izgled, nestalo je predivne aleje… Učiteljice su bile zbunjene, ali nemoćne da bilo šta učine. Nastavile su šetnju. Pored njih su prolazili francuski plemići iz vremena Marije Antoanete, odnekud je dopirao topot konja, a podalje od njih su dvorkinje nešto raspravljale. Baštovani su doterivali zeleno rastinje, prizor jednog davno prohujalog vremena bio je zaista kompletan. Koliko su dugo vremena bile u drugom vremenu, učiteljice nisu mogle da objasne čak ni u svojim beleškama koje su zapanjile svet. Sećaju se svoje zbunjenosti, ali i detalja koji su kasnije naučnike ubedili da Engleskinje nisu maštale i sanjarile, već da je njihov doživljaj autentičan, mada neobjašnjiv.

 

Đavolske karuce

U leto 1912. Godine, iz Londona prema Glazgovu jurio je ekspresni voz. U jednom kupeu sedeli su policijski inspektor Skotland Jarda i mlada medicinska sestra. Iznenada, uz glasan krik, na sedištu pored prozora pojavio se sredovečan čovek. Duga kosa bila mu je upletena u kiku, imao je starinske cipele sa velikim kopčama i trouglasti šešir na glavi. U jednoj ruci držao je bič, a u drugoj zagrižen komad hleba. Bio je prestravljen. Ridajući od plača, rekao je da se zove Drejk, da je kočijaš iz Četnema i da ne shvata gde se nalazi i kako je tu dospeo. Kada je promolio glavu kroz prozor i ugledao ceo voz, koji se u tom trenutku nalazio u polukrugu krivine, tek ga je to prepalo, pa je pokušao da iskoči napolje. Zabrinut za njegov život, inspektor je otišao po konduktera, a kada su zajedno došli u kupe, neznanca više nije bilo. Na sedištu su ostali samo njegov bič i trougli šešir. Medicinska sestra bila je u dubokoj nesvesti. Oba čoveka pogledala su kroz prozor, ali na nasipu, koji se odlično video, nikoga nije bilo. Inspektor se dao u istraživanje. Za bič i šešir, etnografi su utvrdili da potiče iz sredine XVIII veka. Potvrđeno je i to da železnička pruga, kojom su se vozili, prolazi kroz kraj gde se početkom XIX veka nalazio zaselak Četnem. Pastor mesne parohije pronašao je u arhivi knjigu sa imenima umrlih, 150 godina unazad. Tu ne samo da je bilo ime kočijaša Drejka, već je na marginama bila zapisana i primedba tadašnjeg paroha koja se na njega odnosila. Drejk je, kako je opisano, bio već u zrelim godinama, kada je proživeo neverovatan događaj. Dok se noću vraćao kući, neočekivano je ugledao “đavolski ekipaž, ogroman, dugačak kao zmija, koji se pušio od ognja i dima”, a zatim se ne znajući kako, obreo u tom čudovištu, gde je zatekao ljude u nepoznatoj odeći, “same đavolove sluge”. Nasmrt preplašen, Drejk se pomolio Gospodu i odjednom se našao u jendeku pored puta. Dovukavši se nekako do kuće, saznao je da su žitelji susednog sela našli njegove konje desetak kilometara dalje od Drejkove kuće. Od tada Drejka je napustio zdrav razum i smisao rasuđivanja. Stalno je pripovedao o đavolskim karucama i uzrujavao se zato što mu niko ne veruje. Njegov trougli šešir, do dan-danas se čuva u mesnom muzeju, dok je bič, nažalost, nestao…

 

Vremeplov – bicikl

Izvesna gospođa Tirela Klark stanovala je u Vislejkum Fordu, gde je doživela neobično iskustvo, 1984. godine. Jednog popodneva, ona se, lepo obučena, vozila biciklom, modernim putem ka obližnjoj crkvici. Odjednom, ceo put se promenio. Pretvorio se u običan seoski drum, a godpođa Klark više nije bila na svom biciklu, već je lagano hodala tim drumom. U susret joj je dolazio neki seljak u čudnoj odeći, koji ju je iznenađeno pogledao, klimnuo glavom i prošao. Kada se malo sabrala, užasnuto je primetila da na sebi ima odeću časne sestre. Iznenada, sve se vratilo u prvobitno stanje. Opet je bila na biciklu i vozila ivicom puta, ali je primetila da su njene cipele, koje su pri polasku bile čiste I izglancane, sada potpuno blatnjave. Kada je došla u crkvu i sela na klupu, sve je ponovo počelo da se menja: pod crkve je sada bio od gline, oltar od kamena, prozori su imali šiljaste lukove, unutra su bili sveštenici u smeđim mantijama, a oko njih se tiskao okupljeni narod, u nekoj čudnoj odeći. Ona je ponovo bila u nošnji časne sestre. Kada je jedna žena iza njenih leđa blago spustila ruku na njeno rame, sve se ponovo vratilo u prvobitno stanje. Kada je slučaj gospođe Klark kasnije preispitan, došlo se do zaključka da je ona nekako odlutala u daleku prošlost. Naime, smeđe mantije nosili su sveštenici Vestminterske crkve, 1293. godine. Pored toga, analizom je utvrđeno da blato na njenim cipelama potiče iz tog perioda.

 

Hotel sa pet zvezdica

Slučaj se dogodio 1929. godine, u Francuskoj. Četvoro Amerikanaca, na proputovanju, zaustavilo se u gradu Rabastanu, u okrugu Tarn. Restoran starinski uređenog hotela u koji su svratili, veoma ih je iznenadio. Personal je nosio odeću po modi s početka veka, dok je na stolu ležao list “Figaro” iz 1903. Godine. Pomislili su da su došli u objekat koji svojom originalnošću želi da privuče što više posetilaca. Ali, u sali osim njih nije bilo drugih gostiju, iako je posluga bila vrlo otmena, a jelo izuzetno ukusno. Odlučili su zato da, u povratku, ponovo prođu istim putem i prenoće u tom prijatnom hotelu. Posle nekoliko sedmica, našavši se na istom mestu, zatekli su zaključanu, oronulu zgradu, sa izvaljenim prozorima i tek pokojim oknom u nekom zaostalom ramu. Bili su ubeđeni da su pogrešili put, pa su se raspitivali kako da dođu do hotela “Pod prelepom tisom”. Saznanje ih je potpuno zaprepastilo: ovaj hotel je do Prvog svetskog rata bio divan, ponosio se svojom kuhinjom i otmenom poslugom. Ali, vlasnik je umro, a njegov sin je, nekoliko godina ranije poginuo. Od tada, zdanje se polako ruši...

 

Davni pogreb

Godine 1951, mlada Belgijanka Bernadet Lorel provodila je odmor u Marseju. Jednom se uputila u mali park sa divnim, viševekovnim drvećem. Sela je na klupu da se odmori. Neočekivano, primetila je malu crkvu. Bila je sigurna da je do pre neki minut nije zapazila. Iznenađena sopstvenom rasejanošću, krenula je prema crkvi, prešla aleju, prekoračila ivicu travnjaka i, sasvim nepredviđeno, našla se na groblju. Unaokolo su ranije bile staze posute peskom, pokošeni travnjaci, a sada, odjednom, iskrivljene krstače, zarasle u korov. Nasred groblja, iza otvorenih dveri crkvice, dopirale su molitve na latinskom, za pokoj duše... Isprepadana, devojka je htela da pobegne. U tom trenutku, na dverima crkve, pojavila se pogrebna povorka. Četiri čoveka, u košuljama od grubog platna i širokim pantalonama, nosila su sanduk za kojim je išla uplakana mlada žena sa dečicom. Svi su bili u bednoj odeći, kakvu Bernadet nikad nije videla. Prestravljena, dala se u beg. Kada se još jednom osvrnula, više nije bilo ni crkve, ni zapuštenog groblje, ni pogreba…Kasnije se ispostavilo das u na tom mestu, pre Francuske revolucije, sahranjivali sirotinju. Potom je groblje napušteno, a krajem XIX veka, tu je uređen park.

 


Loading the player...
  • Nazad
Komentari

Kategorije

Chat