» Džejms Daglas Morison

Džejms Daglas Morison

Džejms Daglas Morison

 

 

Džejms Daglas Morison

(1943-1971)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Suoči se sa svojim najdubljim strahom. Posle toga, on gubi snagu. Nestaje i osnovni strah – strah od slobode. Najzad si slobodan.

 

Sebe doživljavam kao sjajnu plamteću kometu. Ljudi zastaju bez daha gledajući u nebo. Sledećeg trenutka više me nema, otišao sam… A oni nikad više neće biti isti niti videti išta slično… I neće moći da me zaborave – nikad. 

 

Postoje dve vrste sveta. Jedan je moj, a drugi podelite međusobno.

 

Mi ljudi tražimo nešto što je nas već odavno našlo.

 

Ako se jednom probudim i ne vidim sunce, ili sam mrtav ja ili sunce…

 

Što više postajemo civilizovani na površini, to više suprotne snage najavljuju svoje prisustvo.

 

Mogu da pogledam gomilu ljudi, samo da je pogledam i da je dijagnostikujem psihološki. Samo četvoro nas, pravilno raspoređenih, možemo potpuno sludeti gomilu. Možemo je izlečiti. Možemo voditi ljubav s njom. Možemo učiniti da podivlja…

 

Oduvek sam bio zainteresovan za ideje koje su se bavile revoltom protiv autoriteta. Kad sklopite mir sa autoritetom, i sami postajete autoritet.

 

Otkazujem pretplatu na uskrsnuće, pošaljite moje papire u ludnicu, tamo imam par prijatelja…

 

 

 

 

 

 

Kraj

 

Ovo je kraj, divni prijatelju,

ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj

naših velikih planova, kraj

svih pravih stvari, kraj,

bez blagoslova, iznenađenja, kraj.

Nikad te više neću pogledati u oči.

 

Zamisli šta će biti sa nama

sa nama tako bezgraničnim i slobodnim

kad očajnički zatražimo ruku nekog stranca

u zemlji očaja?

 

Izgubljeni u pustinji patnje,

u kojoj su sva deca poludela,

sva deca poludela,

od čekanja kiše.

 

Opasnost vreba na kraju grada,

leti cestom kraljeva.

Čudesni prizori u rudniku zlata.

Kreni na zapad, draga.

Uzjaši zmiju, uzjaši zmiju,

hitaj do jezera, drevnog jezera,

zmija je, draga, sedam milja duga,

uzjaši zmiju,

staru, ledenu kožu.

 

Zapad je najbolji, Vest je d best,

samo ti dođi,

a ostalo prepusti nama.

Plavi autobus nas zove,

plavi autobus nas zove.

Hej, vozaču, gde nas to vodiš?

 

Ubica se probudio u praskozorje,

navukao čizme,

nabacio lice sa drevnih slikarija,

i krenuo niz hodnik.

 

Ušao je u sobu svoje sestre,

posetio svoga brata,

i onda krenuo hodnikom.

I stigao do vrata,

i pogledao unutra,

 

„Oče?“

„Molim, sine?“

„Hoću da te ubijem.

Majko, hoću da te...“

 

Hajde, draga, okušaj sreću sa nama,

okušaj, draga, sreću sa nama.

I nađi me u dnu plavog autobusa...

 

Ovo je kraj, divni prijatelju.

Ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj.

Boli me što te puštam da odeš

jer me nikada nećeš slediti.

 

Kraj je smehu i finim lažima,

kraj noći u kojoj smo probali smrt,

kraj.

 

 

 

 

 

 

 


Loading the player...
  • Nazad
Komentari
avatar
Jula 3, ove godine, navršilo se 45 godina od smrti Džima Morisona. rip
Omaž ovom "anđelu i demonu" poezije i rok-muzike, malo je zakasnio, izvinjavam se.
  • 2016-07-08

Kategorije

Chat