» DVA JELENA ITD

DVA JELENA ITD

DVA JELENA ITD

                                            DVA JELENA                                                

Svršeno je, prošlo je naše
umorni druže sagnimo glave,
šta će nam zanosne žudnje i slave
kad srca zvone ko prazne čaše.

 

Ostaše samo senke tmurne.
Od svake varke jedna bora,
i uspomene nesigurne,
od mnogih snova, mnogih zora.

 

Prolaze dani i noći brze.
Boli bez leka. Mrtve staze.
Jedni nas vole, drugi nas mrze
a svi nas druže, jednako gaze.

 

Kako je divno kod ovog stola.
Ciganska pesma. Svetlost plinska.
Suze u grlu. Smeh sred bola.
Plaćena sreća, radost vinska.

 

Da nam se vrate još jednom prve
ljubavne jeze i djačke strave,
a posle nek nas kidaju, mrve,
žrvnjevi teški sutrašnje jave.

 

Hej, svirke, svirke. Jeknite žice.
Igrajte žene. Zvonite ćaše.

Ti ljubiš nebo
            Ja volim tice.
Ti ljubiš....
              Ljubim?
Prošlo je naše.

 

 

  ZABRANJENO VOĆE

Kako nas vabi zabranjeno voće,
kako u telu znade zver da krikne,
kako u srcu ljuta guja cikne,
kako nas djavo iskušati hoće.

 

Strasti su što nas na kamene ploče
seju, gde usev ne može da nikne!
Ne daj se! Ljubav nikada ne šikne
iz rana koje krv i oganj toče.

 

Ljubav, polako, prolazeći svetom,
svrati do naše uspavane mašte
pa nam na usta nagne slatki pehar.

 

Probudimo se! Lutamo kroz bašte
i sve su staze zavejane cvetm,
i sve je jutro, sunce, smeh i behar.

       

 

 TI I JA

Osećam živo srebro tvoje biti,
žeženu kap u svakom zrncu krvi,
životno tkivo od drhtavih niti
koje se raskida, paspliće i mrvi.

 

Tvoja žedj je žarka. Još nikad ne osta
kap od mlaza koji dodirnuže usta.
Ne znam zašto nema medju nama mosta - 
kao da nas deli provalija pusta.

 

Prsti što bi hteli da se čvrsto spletu
u dva klupka vatre i srebrne slasti,
u prostoru drhte. Sami su na svetu
u samoći žudnje, u prokletstvu strasti.

 

Tela što bi htela da se tesno združe,
pretoče u jednu bujicu od milja,
venu, usamljena, ko jesenje ruže,
jer na istom putu imamo dva cilja.

 

Ti bi htela večno, čemu nema mere,
ja bi dao sve za zanos jednog časa.
Ti sumnjaš u trenut, a ja imam vere
u večnost trenutka, u trenutak spasa.

 

Dodji sva od sunca, sva od vrele vatre
na moj pusti ležaj, daj mi svoje krvi.
Bolje da nas munja jedne strasti satre
nego da nas, posle, toče isti crvi.

 

Propadni u meni, pretoči se, daj se
raspleti kroz moje vijuge i tkiva.
Sve je na tom svetu kratka veka.

Raj se oseti za trenutak a večnost je siva!

 

 Gustav Krklec (1899 - 1977)


Loading the player...
  • Nazad
Komentari

Kategorije

Chat