» Duhovi oko nas

Duhovi oko nas

Duhovi oko nas

 

Priče i rasprave o duhovima, demonima, vampirima, vukodlacima (i drugim menjačima oblika), zombijima i sličnim entitetima, najčešće se svode na fantaziju, misteriju i horor.

One u nama izazivaju uzbuđenje susreta sa nepoznatim, kao što to čini i zaljubljivanje na prvi pogled, što na kraju, manje ili više, dovodi do zavisnosti od određenih tema i kompulzivne potrebe da se one učine sastavnim delom života, da bi se, na neki način, putem suočavanja, savladao strah od pomisli na sve mogućnosti koje one sa sobom nose.

Većina ljudi ne želi čak ni da baci pogled dalje od toga i nikad se ne zapita kako i zašto su nastale ovakve priče, koje večina smatra za legende i mitove, a tek se poneko trudi da u njima nađe stvarni smisao, odnosno istinu.

 

Priče i svedočanstva o entitetima koji se ne mogu nazvati ljudima, mada ponekad na njih umeju da liče, verovatno postoje otkad i čovečanstvo. Naši davni i bliži preci, koji su o svemu ovome ostavili mnogo tragova, definitivno nisu bili gluplji, zaluđeniji i skloniji fantazijama nego što smo mi sada. Štaviše, verovatno su, zahvaljujući povezanosti sa svojim prirodnim bićem i odsustvu prljavih tehnologija koje ometaju ovu vezu, imali manje iskvarene “instrumente” za spoznaju svega oko sebe i u sebi.

 

Da bismo shvatili ko su ili šta su misteriozna bića koja definitivno ne pripadaju stvarnosti u kojoj živimo, odnosno ovoj koju možemo da spoznamo sa svojih pet čula, moramo prethodno da shvatimo ko smo mi sami, odnosno, od čega se sve sastojimo.

 

 

 

Fizičko telo je sredstvo za sticanje iskustva u pojavnom svetu, pa je, kao i taj svet, sačinjeno od pet osnovnih elemenata. Pored toga, ono se sastoji i od pet organa akcije (organi za govor, držanje, kretanje, izlučivanje i rađanje); pet organa percepcije (oči, uši, nos, usta i koža); pet životnih snaga (disanje, izlučivanje, cirkulacija, varenje i aktiviranje viših centara); pet čula (ukus, miris, sluh, dodir i vid); četiri unutrašnja instrumenta (niži um – razmišljanje, intelektualno razumevanje, refleksivni um, svest – duša i ego) i našeg izvora, što sve zajedno čini 25 principa. Sve ovo zajedno čini veliku dušu.

 

Suptilno telo sastoji se iz više tela, a sam njegov naziv govori o tome da je ono od finije materije nego fizičko. Naziva se još omotač znanja (spoznaje). Suptilno telo sastoji se iz astralnog i mentalnog tela i 17 principa: pet čula, pet organa zapažanja, pet životnih snaga, uma i intelekta.

Astralno telo nalazi se unutar fizičkog, u obliku mehurića. Ono zapravo dopunjuje fizičko telo, kao “dvojnik”, oseća isto što i fizičko telo. Njegovo trajanje posle smrti zavisi od dobrih i loših dela učininjenih u životu.

Mentalno telo ima ljudski oblik, bez karakteristika pola. Sazdano je od misli i nakon smrti odlazi na zasluženi nivo.

 

Energetsko telo je omotač koji obavija fizičko telo, kao odraz njegove energije.

To je čovekova aura, koja predstavlja energetsku sliku stanja fizičkog tela.

Fizičko stanje, osećanja, misli i stavovi, odražavaju se na njenu boju, širinu i celinu.

Snažna ljubav i dobre misli, o sebi i drugima, jačaju auru i daju joj prekrasnu boju, kao i širinu.

Nasuprot tome, nedostatak ljubavi, strah, mržnja i loše misli, uništavaju njen sjaj i veličinu.

Kad se na ovaj način oslabi aura, u njoj nastaju oštećenja koje mogu postati vrata za ulazak lutajućim dušama, obično dušama negativaca opsednutih potrebom za udovoljavanjem svojim čulima.

Energetsko telo osobe tako dobija “podstanare”, koji ga koriste za svoje potrebe.

Kada se oni usele, menjaju ponašanje dotad normalne osobe. Ona odjednom počinje da se ponaša neuobičajeno, kao da joj to neko drugi diktira. Postaje neprepoznatljiva, čak i najbližima. Pokazuje bes i agresivnost, odaje se porocima...

 

Postoje i drugi vidovi manipulacije tuđim energetskim telom, sa lošom ili dobrom svrhom.

Negativni oblici poznati su kao crna magija, koja se sprovodi sa ciljem izazivanja zla.

Pozitivi vidovi manipulacije obavljaju se radi isceljenja oštećene aure i, na taj način, lečenja fizičkog tela.

 

Kauzalno telo, koje se još naziva uzročno, predstavlja telo koje je uzrok našeg postojanja. Ovo telo takođe ima oblik ljudskog, bez oznake pola. Nalazi u predelu srca i okruženo je sjajnim ovalom vatrene, svetleće materije.

 

Super-kauzalno telo, uzrok je nastanka svemira i svega što u njemu postoji. Ono, u stvari, više i nije telo, nego božanski princip, beskrajna svest, svetlost, stvoritelj u nama i mi u stvoritelju , božanski sjaj... Veličine je zrna graška, plave je ili ljubičaste boje i nalazi se u predelu pupka.

 

 

Kada osoba umre, samo njeno fizičko telo prestaje da funkcioniše, a vremenom i da postoji.

Njeno suptilno telo (koje se sastoji od podsvesnog uma, intelekta, ega i duše) nastavlja da egzistira na drugim nivoima Univerzuma.

Posle fizičke smrti, o nastavku života suptilnog tela odlučuje nekoliko faktora, koji uključuju: broj i vrstu impresija stvorenih u podsvesti, zavisno od toga kako smo živeli naše živote; stanje duše i stepen njenog jedinstva (ili razdvojenosti) sa Univerzumom, odnosno beskrajnom svešću; vrste dela koje smo radili tokom fizičkog života; količinu i vrstu duhovne prakse kojoj smo se za života posvetili; vrstu smrti koja nas je zadesila (prirodna i mirna, nasilna, mučna ili iznenadna, nesrećnim slučajem); način sahrane i stav bližnjih prema drugim nivoima postojanja, odnosno životu posle fizičke smrti.

 

Neka od suptilnih tela, posle čovekove smrti, mogu da postanu ono što nazivamo duhovima.

Veliku mogućnost da posle smrti postanu duhovi imaju osobe sa stalnim nezadovoljstvom i neispunjenim željama; lošim karakternim osobinama, koje uključuju mržnju, bes, strah, pohlepu, zavist…; puno negativnih impresija u umu; velikim egom i nedostatkom empatije; potrebom da nanose štetu drugima; odsustvom bilo kog vida duhovne prakse i potrebe za duhovnim razvojem.

Samo oni ljudi koji su dostigli određeni stepen duhovnog razvoja mogu da nastave putovanje u više sfere Univerzuma i oni ne postaju duhovi.

Ostali se, posle fizičke smrti, nađu na nižim energetskim nivoima, onima koji se simbolično nazivaju “čistilište” i “pakao”.

 

Za mnoga suptilna tela koja se nalaze u sferi “čistilišta”, postoji velika mogućnost da postanu duhovi, dok sva suptilna tela na najnižem nivou, u “paklu”, jesu duhovi.

Kako na fizičkom nivou, tako i u ostalim sferama, samo najjači opstaju.

Na nižim nivoima, snažniji duhovi imaju veliki uticaj na slaba suptilna tela koja su tu dospela, prisiljavajući ih da im se podrede, i tako neka od njih postepeno učine duhovima.

Mnoga suptilna tela koja su, u odsustvu fizičkog, imala mogućnost da se pročiste i odu na više sfere, podlegnu uticaju i postanu duhovi koji, zaposedanjem ljudskih bića, kroz njih nastavljaju da ispunjavaju svoje svetovne želje, a često i najmračnije potrebe.

 

Kada se sve ovo ima u vidu, postaje jasno da osoba koja za života ne sprovodi ikakvu duhovnu praksu, zasnovanu na osnovnim principima duhovne nauke, i ne smanjuje svoj ego, nego ga, naprotiv, održava i “goji”, ima veliku mogućnost da posle smrti postane duh.

 

Duhovi obično ne postaju ljudi koji se stalno bave svojim duhovnim razvojem, pritom svodeći ego na sve manju meru, i imaju manje impresija u umu i manje karakternih mana.

Kada ovakva osoba umre, njeno suptilno telo prelazi u više sfere, “raj” i iznad njega.

Duhovi sa nižih nivoa više ne mogu da ga zarobe niti da na njega utiču.

 

U svemu prethodnom, bila je reč o duhovima u nižim sferama, koji se često nazivaju demonima.

Zbog različitog razumevanja i terminologije, često se i suptilna tela na visokim duhovnim nivoima nazivaju duhovima, ali je u ovom slučaju reč o Svecima.

Svetac se bavi duhovnom praksom sa isključivom namerom samorazvoja, da bi se izdigao iznad tela, uma, emocija, bogatstva i egoističnih potreba uopšte.

Jak duh (demon), čije je suptilno telo to postalo posle čovekove fizičke smrti, takođe je za života bio osoba velike duhovne snage, ali još višeg ega, koja se duhovnom praksom bavila iz sebičnih razloga, sa namerom sticanja moći, uticaja i kontrole nad drugima.

 

Duhovi (demoni) se, kao i ljudi, razlikuju po karakteru, od onih što čoveku besomučno crpe energiju, čineći ga bolesnim i depresivnim, do onih nestašnih a bezopasnih, koji vole da se zabavljaju iznanađujući i pomalo zastrašujući ljude.

 

Neki duhovi borave u kućama i na drugim mestima samo zato što su za života tamo nešto upečatljivo doživeli, takvi se ne interesuju za odnose sa ljudima, već samo gledaju svoja posla.

 

Najkompleksniji su izopačeni duhovi. Teško ih je definisati, jer se pojavljuju u različitim oblicima. Ovi duhovi nisu stalno aktivni, pa je ponekad teško biti sigurni jesu li u kući ili ne.

 

Označeni duhovi ponašaju se slično kao da snimak vrtimo unazad. Pojavljuju se na mestima na kojima se odigralo nešto ružno, tragično ili traumatično, kao ponavljanje nečije prošlosti ili sećanja.

 

Najintenzivniji su subjektivni duhovi, ali su, srećom, vrlo retki. Pretpostavlja se da su to duhovi ekstremno nasilnih pojedinaca, ubica, psihičkih bolesnika i zlih ljudi uopšte.

 

 

Postoji nekoliko znakova postojanja duha u kući, od kojih ne moraju svi da budu prisutni: 

 

Ljudi se u njoj čudno osećaju i imaju zastrašujući utisak da ih neko posmatra, što čini atmosferu depresivnom i teškom.

 

Čuju se čudni zvuci, koji ukućane često drže budnima. Najučestaliji od njih su kucanje, u intervalima od po tri, šest ili devet otkucaja, i zvuk koraka, ali ne životinjskih, već ljudskih.

 

Neobični mirisi ukazuju na prisustvo posebno živahnog, ali loše raspoloženog duha.

 

Predmeti se sami pomeraju, lete prostorijom ili, bez nekog povoda, padaju sa mesta gde su postavljeni.

 

Svetlo se, naizgled samo od sebe, pali i gasi.

 

Životinje u kući burno reaguju, bez razloga reže, kostreše se ili se sakrivaju kao da su se nečega uplašile.

 

 

Vrlo retko, duha je moguće i videti.

Ponekad izgleda kao plavičasta, narandžasta ili žućkasta svetlost ili kao maglovita kugla koja lebdi vazduhom, a nekad se vidi njegova silueta ili deo tela, na primer, ruka ili noga.

 

 


Loading the player...
  • Nazad
Komentari

Kategorije

Chat