» AMIGDALA (AMYGDALA) - Mesto gde nastaje strah

AMIGDALA (AMYGDALA) - Mesto gde nastaje strah

AMIGDALA (AMYGDALA) - Mesto gde nastaje strah

 

Amigdala je deo mozga odgovoran za ispoljavanje i doživljavanje emocija. 
 

U amigdali se ,,obrađuju,, informacije koje dobijaju emocionalnu važnost, pa

zahvaljujući njoj osećamo i doživljavamo ono što nam se događa.

 

Zašto se smejemo, plačemo, osećamo dobro ili neprijatno? 

Kako znamo jesmo li srećni, uplašeni, dobro raspoloženi ili mrzovoljni? 

Da li je mišljenje neophodno da bismo razumeli emocije, odnosno da li je neophodno da shvatamo situaciju u kojoj se

nalazimo da bismo emotivno odreagovali na pravi način?

 

Psiholozi debatuju na tu temu dugi niz godina, neki tvrde da stimulans spolja izaziva telesne reakcije, pa

tek onda informacija o toj reakciji izaziva emociju, dok drugi smatraju da su telesne reakcije iste za sve emocije

i da odgovor na pitanje kako i zašto osećamo treba tražiti isključivo u mozgu.

 

Postoji i treće mišljenje koje kombinuje prva dva, a pobornici te teorije tvrde da stimulansi

sa emocionalnim značenjem izazivaju opštu pobuđenost organizma, a zatim mi na osnovu znanja o socijalnom

kontekstu u kojem se nalazimo, ovu pobuđenost ,,dešifrujemo,, kao tugu, sreću, strah, itd.

 

Ipak, sve više naučnika tvrdi da je za razumevanje emocija neophodno razumevanje misli. 

Jedan od najznačajnijih istraživača u oblasti neurofiziologije emocija, Džozef Ledu, 

utvrdio je da je amigdala od presudnog značaja za naše emocije i ponašanje.  

 

Amigdala, ili na latinksom corpus amygdaloideum (od grčke reči za badem), u anatomiji 

je naziv za veliki sistem jezgara smešten u vrhu slepoočnog režnja. 

To je deo mozga u kojem dolazi do “obrade” informacija koje imaju adekvatnu emocionalnu važnost i kontekst, što

znači da na osnovu tih informacija osećamo i doživljavamo ono što nam se događa. 

 

Dž.Ledu se bavio prvenstveno emocijom straha. 

Eksperimente je vršio nad životinjama i utvrdio je da je ova emocija univerzalna, odnosno 

da razlike u ljudskim i životinjskim reakcijama na strah nema. 

Eksperimentalnoj životinji je uz neki neutralni stimulans (na primer zvuk zvona) davao bolni stimulans

(na primer elektrošok), koji je prirodno izazivao reakciju straha. 

Posle određenog vremena životinja je ispoljavala strah od zvuka zvona, čak i kada je bolni stimulans izostajao. 

 

Kako se isti princip može primeniti i na ljude, ovim eksperimentom Ledu je objasnio zbog čega nas ponekad mirisi,

zvuci ili mesta, podsete na nekog ili nešto i automatski nam vraćaju osećanja koja smo tada imali. 

Prisećanje ili reminiscencija oživljava širok spektar emocija, a amigdala tu ima ključnu ulogu. Kora velikog mozga, za

koju se vezuju viši kognitivni procesi, nije odgovorna za emocionalno reagovanje. Ali, amigdala postaje “nervni put”

straha i neprijatnih emocija, što dokazuje eksperiment u kojem su životinje kojima je amigdala otklonjena, potpuno

izgubile reakciju straha.

 

Podaci ukazuju da amigdale ne samo da primaju nervne impulse iz korteksa, nego ih i šalju prema njemu, što znači

da su nervni putevi povezani. 

Amigdale primaju i impulse iz različitih unutrašnjih organa, što je često “okidač” emocija. 

U njoj su sva sećanja koja prouzrokuju strahove, pa ukoliko se čovek suoči sa poremećajem rada amigdale, prag

anksiozne reakcije postaje nizak, loše se procenjuju zastrašujuće situacije, što često dovodi do bezrazložnih strahova i

anksioznosti. 

Zbog toga su istraživanja ovog dela mozga veoma važna za proučavanje psihičkih problema, panike, različitih napada

koji uključuju regulaciju emocija.

 

Dž.Ledu je svoju teoriju dokazao i na ljudima i navodi mnogobrojne primere ljudi koji imaju probleme u emocionalnom

reagovanju posle teških moždanih povreda ili hirurških intervencija vezanih za amigdale

 

Dž.Ledu ističe da iako je uticaj amigdale na osećaj straha dokazan, to se ne može sa sigurnošću tvrditi za druge

emocije. 

Ipak, mnogobrojna istraživanja upućuju na zaključak da amigdala ima svoju ulogu i u pozitivnim osećajima, i to vrlo

veliku. 

Emocije su i gospodari i sluge, utiču na sve segmente našeg života, sakrivene su u amigdali, iz nje kreću i oblikuju

našu svakodnevicu.

 

SKENIRANJE ZALJUBLJENOG MOZGA

 

Ljubavna i seksualna privlačnost su fiziološki fenomeni koji se mogu uočiti naprednim tehnikama snimanja mozga. 

Antropolog Helen Fišer izvela je jedno takvo snimanje na 40 mladih ljudi koji su bili zaljubljeni. 

Svaki ispitanik posmatrao je 30 sekundi sliku voljene osobe, a zatim, posle pauze, sliku poznanika. 

Ishod istraživanja bio je prvi film zaljubljenog mozga. 

Svakog puta kada bi ispitanik gledao sliku osobe koju voli, zabeležena je povećana 

aktivnost neurona u delu mozga koji je “zadužen” za osećaj prijatnosti i motivaciju, 

dok su se ti delovi mozga smirivali kada su gledali poznanika. 

Hormon dopamin (hormon sreće) bio je na visokom nivou, dok je amigdala, moždani 

centar stresa i straha, bila privremeno umrtvljena. 

To je razlog zbog kojeg su zaljubljeni ljudi "slepi" za opasnosti. 

Amigdala zaljubljenih ne uspeva da obavi svoju upozoravajuću funkciju, jer je ljubav 

primarni interes zaljubljenog čoveka.

 

I MUZIKA SE SLUŠA U AMIGDALI 

 

Profesor Bjorn Merkur sa Instituta za biomuzikologiju švedskog univerziteta Mid tvrdi da 

je amigdala odgovorna i za to kako doživljavamo muziku. 

Tvrdi da se osećaj za muziku razvio prvo kod životinja, a zatim i kod ljudskih predaka. 

Tu tvrdnju dokazao je eksperimentima sa šimpanzama. 

One žive u grupama, ali da bi se izbeglo parenje između članova porodice, ženke menjaju sredinu i pridružuju se

drugim grupama kada postanu polno zrele. 

Profesor Merkur pretpostavlja da zvuci koje ispuštaju mužjaci privlači ženke iz druge grupe 

i da je to preteča muzike. 

Prema toj teoriji, sve jedinke vrste su sposobne da prepoznaju emocionalnu poruku koju prenosi muzika, preko koje i

komuniciraju. 

Kada su ljudi u pitanju, pevanje i sviranje su vrlo zahtevan zadatak za mozak. 

U čin muziciranja uključeni su percepcija, spoznaja, motorička aktivnost, učenje, 

memorija, emocije i socijalne veštine.

Informacija o svojstvima zvuka prenosi se u dva smera - jedan put vodi u koru mozga, 
drugi u amigdalu. 

Tek kada zvuk tu stigne, mi osećamo emocije zbog onoga što čujemo, zbog toga nam 

je jedna muzika prijatna, druga “para uši”, a neka treća u nama izaziva melanholiju, 

nežna raspoloženja ili prisećanje na trenutke koji su prošli.

 

PRIMITIVNE I SLOŽENE EMOCIJE

 

Osećanja nas u potpunosti kontrolišu, tvrde stručnjaci, i to nema baš nikakve veze sa srcem. Mozak je taj koji odlučuje

šta ćemo i kada osećati, a svaka emocija ima svoju svrhu i funkciju, iako često na prvi pogled nismo sposobni da ih

prepoznamo. 

 

Tako, na primer, stručnjaci kažu da anksioznost i zabrinutost služe da bismo predvideli neki stresan događaj, ili nas

pripremaju da odreagujemo kada se nešto loše desi.

 

 Bes i ljutnja pomažu da se odbranimo od zlostavljanja i maltretiranja. 

Tuga i melanholija su nam potrebne da bismo mogli da preživimo šok zbog gubitka. 

Bez strasti i nežnosti ne bismo bili u stanju da stvorimo jake i trajne emotivne veze, 

dok su entuzijazam i polet emocije bez kojih su dobri rezultati u onome što radimo nemogući. 

Gađenje i prezir čuvaju nas od situacija ili osoba koje nam ne prijaju ili ih smatramo negativnim..

 

Svako osećanje, pozitivno ili negativno, dakle, polazi iz glave. 

Stručnjaci emocije dele na primitivne i složenije. 

U ove prve spadaju: strah, seksualno uzbuđenje, bes, dok su složene: samilost, kajanje, ljubav.... 

 

Primitivne emocije su pod kontrolom amigdale, dok je za složenije potrebna pomoć drugih delova mozga i hormona.

 

 

Dokaz za to je činjenica da posle povrede dela mozga u kojem je amigdala, čovek ne 

može da oseti, na primer, strah, ali je i dalje u stanju da bude srećan, da voli ili se kaje. 

 

Još jedna zanimljivost o emocijama jeste da su one zarazne.

Naime, Daniel Goleman, autor knjige “Socijalna inteligencija”, tvrdi da su naši mozgovi 

stalno “umreženi” i da tokom razgovora, naročito sa bliskim ljudima, upijamo ono što osećaju, čak i ako to nije

očigledno. 

Nije važno da li su u pitanju negativne ili prijatne emocije, one se jednostavno prenose 

sa čoveka na čoveka. 

Zbog toga, na primer, kažemo da nas je neko “napunio negativnom energijom”, 

osećamo sarkazam u nečijem glasu, ili osećamo da nam je razgovor sa nekom 

osobom prijatan pa nam je ,,ulepšao dan,,.

izvor:
http://www.novosti.rs/vesti/zivot_plus_.75.html:263938-Mesto-gde-nastaje-strah
01.02.2010.

  


Loading the player...
  • Nazad
Komentari

Kategorije

Chat